Nisam se plašio dok ti nisi došao

Piše: Milan Živanović
O trećoj epizodi serije „The Last Of Us“

​Kad su u februaru 1978. godine gledaoce u bivšoj Jugoslaviji uznemirili zaljubljeni muškarci s TV ekrana, o tome se danima raspravljalo. Neki su bili šokirani, drugi ljuti, bilo je i onih koji su još tada razumeli da gejevi postoje i da se tu ništa ne može. Posle filma „Women in Love“ (1969) niko dakle nije bio miran, a u „problematičnoj“ sceni pomenuti muškarci se rvu u sobi, sve dok se jedan ne „ponudi“ onom drugom (rvanje tako deluje na ljude). Scena je trajala pet minuta, a mnogi su bili toliko zgranuti, da im nije palo na pamet da isključe televizor.​​

Prošlo je od tada čitavih 46 godina, a svi su i dalje šokirani. Ovog puta zbog treće epizode serije „The Last of Us“. Pogađate – zato što u njoj ima gejeva. Pljušte komentari na svim svetskim jezicima, korisnici društvenih mreža su uznemireni i ljuti baš kao u prošlom veku, pa tvrde da je sramno to što im se radi. Iako istopolna ljubav (još je rano da je zovemo onako kako se stvarno zove: ljubav) posle propasti sveta nije ništa novo, čopori besnih građana svaki put reaguju kao da je prvi.

Odnos prema gej likovima se stalno menja, čak i u pričama koje su smeštene u vreme posle apokalipse. Serija „Wayward Pines“ (2015-2017) na primer svoje gej junake ne tretira kao jednake, što ima smisla ako se zna priča – sve se u tom svetu vrti oko „rađajte se i množite se“, pa oni koji nisu u stanju da tu dužnost ispune nisu ni dobrodošli. Kad se Frank Armstrong pojavi u drugoj sezoni, pažljivom gledaocu je brzo jasno šta ga tišti – sve bi drugarice iz škole da se upare s njim, ali nešto ne štima. Pomoć će potražiti od dobrog doktora Yedlina, koji će mu u nekom trenutku pomenuti da je „problem“ možda u tome što je gej. Frank pojma nema šta ta reč uopšte znači, jer se o homoseksualnosti u novom svetu ne govori (poznato?), a kad konačno razume, od lekara traži pilulu koja to leči (poznato?). Do kraja serije ostaje nejasno da li je Frank gej ili ne (naravno da jeste), ali je i jedna scena dovoljna da se shvati da u propalom svetu razmnožavanje ima prednost.

U novijim serijama je mnogo junaka koji stalno podsećaju na to da i LGBTIQ+ osobe mogu da imaju decu, naravno ako žele. Kreatori serije „The Walking Dead“ su shvatili da gejevi mogu da budu roditelji čak i posle apokalipse – tako će Aaron dobiti priliku da bude otac, ali će zauzvrat ostati bez partnera koji umire od prostrelne rane, sam. Ova serija je uvela gomilu LGBTIQ+ likova, ali su svi ostali negde po strani (Aaron je možda najpotpuniji). U seriji „The Last of Us“ smo konačno dobili više – celu jednu epizodu s gej likovima u centru.

Gledaoci su, pogađate, šokirani. Zaratilo se ocenama na platformi IMDb, uprkos tome što su Bill (Nick Offerman) i Frank (Murray Bartlett) gej, gej, gej i u istoimenoj video igri po kojoj je serija i napravljena. Autori epizode su ponešto i promenili, valjda zato što u seriji ima više dijaloga nego u igri, a Craig Mazin je to sjajno uradio – posebno u epizodi „Long, Long Time“, ljubavnoj priči s gejevima posle kraja sveta.

Od prve epizode postoje krupne izmene, pa opasne spore ubitačne gljive na primer ne lete na sve strane kao u igri. Treća epizoda ima najveća odstupanja, najviše zbog toga što je Frank živ, zdrav i prisutan.  Velika je stvar što ga igra sjajni Murray Bartlett u kojeg smo se zaljubili još u seriji „Looking“, a još više u „The White Lotus“. U igri o njemu saznajemo iz onoga što Bill priča Joelu, a iz tih reči može da se zaključi da mu je Frank važan, ali ne i koliko. U seriji je to ispravljeno, i to na najbolji mogući način.

Oni koji su upoznati s igrom tragediju očekuju od početka epizode, ali će na kraju dobiti nešto sasvim drugo, srećnije. Apsolutne radosti naravno nema, jer je na kraju svakog života nekakva tragedija. Nesreća se ipak lakše podnosi nakon punog života, onog koji se stvarno živeo do kraja. Kao što su Bill i Frank u epizodi „Long, Long Time“.

Epizoda može da stoji potpuno samostalno – kao vinjeta, ceo film, kao zasebna priča koja se s ostalim stvarima povezuje slučajno. Dobili smo priliku da saznamo šta je Bill radio na početku, kako je upoznao Franka i kad se u njega zaljubio, šta mu je pevao kad su prvi put ručali zajedno. Ceo život u jednoj epizodi – pun, ceo, sačuvan u nekoliko rečenica: „Nisam se plašio dok ti nisi došao“ ili „Mrzeo sam ceo svet i bio sam srećan što su sve mrtvi, dok nisam sreo jednog čoveka kojeg je vredelo spasiti“. 
​
„Long, Long Time“ je nešto čemu ću se sigurno vraćati, ne zato što se u tih sat vremena dogodilo nešto revolucionarno, već baš zbog toga što nije. Istina je da se razlikujemo jedni od drugih (kad ste gej to vam vrlo brzo postane jasno), ali to ne znači da moramo da izmislimo sve iz početka – u redu je da želimo ono što se tumači kao „heteronormativno“, jer nisu strejt građani izmislili život. Nije strašno ako nam se dopada nešto obično kao što je monogamija, ili to kako Bill sipa vino, jer to radi apsolutno savršeno. Vreme je da se opustimo i da oslušnemo sebe, niko na kraju ne zna bolje od nas šta nam prija, šta volimo i gde smo pošli. Čak ni šokirani gledaoci. ​