Piše: Mirko Škiljević
ODUVEK SE RADILO O KONTROLI – Izvestan pogled na roman I DUŽE OD VEKA TRAJE DAN Čingiza Ajtmatova

O delima Čingiza Ajmatova se govori i piše već skoro pola veka. A kroz esejistiku, prikaze i osvrte predstavljena su i u književno analitičkom i u vrednosnom smislu. Ali, ovom prilikom nećemo se baviti analizom i vrednovanjem njegovih književnih dela već će biti reči o distopijskim idejama u romanu I DUŽE OD VEKA TRAJE DAN koje su se potvrdile u prvim decenijama dvadesetprvog veka.

Roman I DUŽE OD VEKA TRAJE DAN Čingiza Ajtmatova objavljen 1980. kod nas preveden i objavljen 1981. u izdanju Prosvete, prati živote radnika zaposlenih na železničkoj rasputnici vozova Boranli-Burani u nepreglednoj pustari – Sari-Ozeke, središnjoj zemlji žutih stepa, udaljenoj i od većih naselja i od zatvorene zone kosmodruma Sari-Ozek-1. Radnja je smeštena u pedesete prošlog veka. Traje jedan dan u kome se glavni junak seća svog života.

Priča počinje vešću o smrti Kazangapa, najboljeg prijatelja glavnog junaka Jedigeja. Već u uvodnim stranama kroz razgovor uz votku, između prispelog pokojnikovog, fakulktetski obrazovanog sina Sabidžana i ovdašnjeg sveta, u težnji da zadivi proste radnike, pominje „radio dirgovanog“ čoveka: „Čovek će sve raditi prema programu iz centra. Njemu se čini da živi i radi po svome, po svojoj slobodnoj volji, a, u stvari, on radi po direktivi odozgo. I sve po strogom rasporedu. Treba da pevaš – signal – i ti ćeš da pevaš. Treba da igraš – signal – i ti ćeš da igraš. Treba da radiš – radićeš, i te kako! Lopovluk, silejdžistvo, zločinstvo – sve će otići u zaborav, o tome će se samo u starim knjigama čitati. Zato što će sve biti unapred predviđeno u čovekovom ponašanju – svi postupci, sve misli, sva htenja. Eto, recimo, u svetu je demografska eksplozija, to jest namnožilo se isuviše ljudi, nemaju čime da se hrane. Šta treba da se radi? Da se smanji priraštaj. Sa ženom ćeš imati posla tek onda kada kad dobiješ signal za to, polazeći od interesa društva.“ 

Piše: Tanja Spasojević
O romanu JANE EYRE
​
“Džejn Ejr” je prvi objavljeni roman engleske spisateljice Šarlot Bronte. Roman je objavljen 1847. godine, kada su i njene dvije sestre takođe objavile svoje prvijence – Emili “Orkanske visove”, a En “Agnes Grej”. Sva tri romana su objavljena pod muškim pseudonimima – Karer, Elis i Ekton Bel– koje su sestre prethodne godine koristile kako bi objavile zajedničku zbirku pjesama. Zbirka je prošla neslavno, uspjele su prodati svega 2-3 sveska. No, to ih nije obeshrabrilo, ni odvratilo od pisanja, tako da su već naredne godine sve tri objavile po jedan roman.

Šarlot je prvo napisala roman “Profesor”, ali nije uspjela da mu nađe izdavača (roman je objavljen posthumno 1857). U međuvremenu su sestre objavile svoje romane, a Šarlota je radila na “Džejn Ejr” i kada je krajem 1847. ugledao svjetlo dana donio joj je ogromnu slavu i bacio u sjenu već pomenute romane drugih dviju sestara.

Piše: Branimir Perić
Iz studija Suza dream

Pred vama su nove dve knjige izašle iz studija za lekturu, korekturu i prelom Suza Dream. Reč je o knjigama „Putovanje u pravcu prsta“ i „Pesme omađijanog muzičara“, obe iz pera vrsnog muzičara i pisca, Milovana Đukića, naturalizovanog Španca, srećno oženjenog pijanistkinjom iz Rusije, ocem dve prekrasne mlade devojke, koji već dvadeset i pet godina sa svojom porodicom živi, muzicira i piše u Palma de Majorki.
 
„Putovanje u pravcu prsta“ je knjiga neverovatnih pustolovina i pogleda na svet jednog poštenjačine u duši, čoveka pre svega. Sve priče u njoj liče na bajku, jer život Đukića je i bio bajka, bajka koja traje. Malo će ko poverovati da je, sve što je u njima ispričano, doživeo jedan čovek za svog života, da je u toliko zemalja živeo i sa toliko se ličnosti sretao, a da su svi predeli, ličnosti i događaji, svako za sebe, ostavili baš ovakav pečat u njegovom životu kakav nam je prikazao. Da nije sve to plod piščeve mašte Đukić nam dokazuje i brojnim fotografijama koje prate opisane događaje i ličnosti. Shvatite li Đukićeve priče kao pustolovne, bajke za veliku decu, zabaviće vas, ali ako se nad njima zamislite, učiniće vas bogatijim za drugačiju misao, iskustvo koje niste doživeli, pa će vam se kroz Đukićevo majstorsko muziciranje rečima učiniti da jeste.

Piše: Jelena Dilber, Nova Poetika 
O zbirci priča "Dodirnuti patuljka i druge priče" Darka Drozdovskog


Kratke forme u sebi sadrže jezgrovitost uz koju se veoma dobro uklapaju naturalistički obrisi sveta u kome živimo. One na taj način služe da se dobro zagledamo u ogledalo našeg društva, sistema, mentaliteta – nas samih. A ako u upečatljive životne teme upletu neizvesnost i napetost radnje ali i fantastične, mitološke elemente, onda je interesovanje čitalačke publike zagarantovano. Njoj se upravo na ovaj način predstavlja Darko Drozdovski svojom proznom zbirkom Dodirnuti patuljka i druge priče, u kojoj na najbolji mogući način oslikava anatomiju vremena u kome živimo i iz čijih čeljusti, u koje su nas uvukle još tmurne devedesete, po svoj prilici teško možemo da se izvučemo. U 13 priča, koliko broji ova nevelika zbirka, sabralo se jedno objektivno sagledavanje sveta, akcioni zapleti u svetu kriminalnog miljea, psihološke niti glavnih likova u kojima ljudskost stalno teži da prevagne nad nemoralom i zalogom sopstvenog života u mreži „opasnih glavatih bezvratnih momaka” iz čijih se mafijaških stega ne izlazi. A kada pomisle da i tome može doći kraj, onda se u njihove sudbine upliću i natprirodna bića tako da neprijatelji vrebaju sa raznih strana, ali najviše iz one koju je najteže pobediti – iz sebe samih. 

Metafizika buđenja i ciklusa života u poeziji Tanje Spasojević

Piše: Srbijanka Stanković
O knjizi "Lažne smrti" Tanje Spasojević

Nova zbirka poezije Tanje Spasojević dolazi poput zaokreta u jednom neskromnom stvaralačkom opusu pesnikinje. Slobodni stih, izmenjena lingvistika i, u prvom redu, jedna potpuno nova „ruta“ otkriva se u knjizi „Lažne smrti“. 
​
Počev od naslova koji nagoveštava da u ovom delu ništa sem smrti nije lažno, preko skladnog prelaska iz ciklusa u ciklus – poput buđenja leptira iz čahure – do konačnog otkrića da svako buđenje vodi do novog rađanja, čitalac sve vreme ima osećaj da putuje. Čitanja (i iščitavanja) pesama iz zbirke „Lažne smrti“ zaista deluju kao temeljno i pažljivo učitavanje mape do središta srca. Lirski subjekt je možda pesnikinja, možda slučajni prolaznik, neko tek na pragu ličnog otkrovenja, a možda i svaki čitalac – ali uvek neko duše uplašene, a otvorene i spremne da pređe važan put.​

Piše: Dr Slavica Gostimirović
O zbirci poezije „Ne pričaj me nikom” Tanje Spasojević

Zbirka poezije „Ne pričaj me nikom“ je druga zbirka ove mlade i afirmativne pjesnikinje. Prva, „Krug“ predstavlja rane pjesničke pokušaje, te ne bi trebalo da bude zaboravljena i skrajnuta, jer je bila preteča jednog zrelog, misaonog pjesničkog ostvarenja. U prvoj Tanjinoj zbirci život je turoban, pun muke, patnje i bola. Ove pjesme su veoma značajne, jer kroz njih Tanja doživljava pročišćenje, kroz koje je ova mlada intelektualka morala proći. Kao da se prolazeći svih devet krugova Danteovog „Pakla“, mučeći se i bolno grčeći, vinula u čistotu i dosegla duboku filozofiju smisla života. Filozofska refleksija, koja se ogleda kroz razmišljanja o najtajnijim prostorima duše, izbija iz svake Tanjine pjesme. Pjesničke slike iskazane kroz slobodan stih, ređaju se jedna za drugom, te se svaka za sebe može naslikati u sazviježđu, kraseći nebeski svod, kao što će stihovi krasiti poeziju naših prostora.


Koliko je pjesnikinja sazrela u odnosu na svoj prvenac, ogleda se osim u dubini razmišljanja i u pažljivo biranim riječima, sintagmama, stihovima i stilskim figurama. Osim duboke filozofije, ove pjesme krasi romantika, koja kroz melodičnost izbija iz svakog stiha ove zbirke podijeljene u dvije smisaone cjeline. 
Ona sa lakoćom, kroz stihove, priča o običnim stvarima, običnim razgovorima, svim životnim situacijama koje svakodnevno prolazimo. Na jedan moderan način prikazuje romantične momente, te nam ukazuje koliko sitnice život znače i koliko su male stvari zapravo važne, a opet ostaju samo u snoviđenjima: ​

Piše: prof. Valentina Novković, prevodilac i književnik
O romanu "Pžiljci na duši" Jovane Čebo


Od postanka sveta čoveku je data potreba da spozna suštinu življenja, put ka tom spoznanju nikada nije jednostavan, pun je stranputica, mnogobrojnih pitanja, skretanja sa puta, preispitivanja. Pitanja i sumnje se posebno javljaju kada smo izloženi osudama, povređivanju, nerazumevanju od strane najbližih, ta otežanja su deo težine krsta koji je svakom od nas dat spram sopstvene snage, jer  Gospod nikada ne greši. Upoznajući mnoge ljude na životnom putu, ili pak bivajući u prilici da nekoga samo površno poznajemo, skloni smo da na osnovu nekih vidljivih parametara donosimo zaključke o njima. Ti površni zaključci često su pogrešni jer, ma koliko da nam se čini da smo u pravu, ne možemo znati sa kakvim bolom se neko nosi, da li je teret koji krije toliko težak da jedva korača, da li utvare koje ga pohode, a ničim ih nije izazvao, zaklanjaju sunce i čine da je njihov udah, misao vrzino kolo bola iz kog ne umeju da nađu izlaz. 

​Da li je potpuno poverenje koje imamo u prijatelje, poslovne partnere, rođake opravdano, da li je smisao života u tome da se izborimo za svoje snove ili da se pokorimo putu koji je za nas neko trudi utabao, misleći da nam želi najbolje, ne pitajući se šta je ono ka čemu naša duša, istinski, teži samo su neka od pitanja koja će kod čitalaca iznići nakog čitanja druge prozne knjige autorke, Jovane Čebo, romana „Ožiljci na duši“. Ožiljci vidni, a ponajčešće  nevidni, teško se meleme, oni su tu da nas podsećaju na naš neoprez, beskrajno poverenje, lekcija su koja se nikad ne zaboravi, njihovo postojanje čini da, katkad, ne možemo da nastavimo dok ne pronađemo dovoljno delotvorno sredstvo, nečiji zagrljaj, podršku, razumevanje da ih prihvatimo i pokušamo da izgradimo svet u kome će oni postati ordenje koje smo sami sebi dodelili jer smo uspeli da se izborimo za novo, sunčanije Sutra. ​

Piše: Msr Nevena Milosavljević
Recenzija romana "Ožiljci na duši" Jovane Čebo


,,Najjače duše se rađaju iz patnje. Najjače od njih prekrivene su ožiljcima.” Halil Džubran
    
Književnost pruža mogućnost da kroz pisanu reč otvori te životne teme, koje ni u jednoj drugoj umetnosti ili ljudskoj delatnosti ne bi bile bolje i svestranije istražene. Brojni su primeri uticaja književnosti i književnih dela na mnoge sfere, kako društvenih, tako i prirodnih nauka. Antigona, koja je vremenom postala sinonim za borbu pojedinca protiv vlasti, za suprotstavljanje društvenim konvencijama; Edip koji je poslužio Frojdu za teoriju identifikacije sa roditeljem istog pola; Hamletova dilema bit je ljudskog postojanja i pokazatelj težine odluka koje se stavljaju pred čoveka. Ovim možemo zaključiti da nam književna dela pomažu da razumemo svet oko sebe i svet u sebi, da  osvestimo bol i podelimo sreću, da prihvatimo sve što nam se dešava, znajući da nismo jedini u tome i da možemo pronaći razumevanje. Upravo takvo delo sam pronašla čitajući rukopise romana koji su pristigli na literarni konkurs, 8. po redu ,,Drinski književni susreti”. Od prve rečenice romana ,,Ožiljci na duši” autorke Jovane Čebo, znala sam da će mi doneti posebno čitalačko iskustvo, a kada sam završila čitanje dugo sam bila pod utiskom, pokušavajući da zamislim kako bi moj život izgledao da sam bila na mestu glavne junakinje. ​

Piše: Radoslav Mandič
Prevod, Sonja Štajnfeld
Izdavačka kuća Agora

​,,Fantazija mi nudi svet koji sam ja stvorio 'po svojoj slici i prilici... realnost mi nameće svet koji je spoljašnji, i u njemu me porobljuje. Dakle, realnost je moj neprijatelj." 

Moram priznati da nikada do kupovine ove zbirke pripovedaka nisam čuo za Alfonsa Rejesa. Moje neznanje je utoliko veće i zbog toga što se Rejes smatra jednim od najvećih meksičkih pisaca. Rođen 1889. godine u bogatoj porodici, otac general, od malena je pohađao privatne škole i stekao izuzetno obrazovanje. Jedan je od osnivača meksičkog Univerziteta. Decenijama je bio diplomata u Francuskoj, Španiji i zemljama Latinske Amerike. Za njega je Borhes svojevremeno rekao da je prvi čovek književnosti naše Amerike! Ovo umnogome govori o njegovim uticaju na pisce iz Južne Amerike. Ne može da se ne primeti izuzetno poznavanje svih sfera, filozofije, psihologije, istorije, botanike, fizike i kulture kojima izuzetno vlada. Tako u svim pripovetkama mesta nalaze pisci srednjeg veka, pesnici renesanse, romantičari, istaknuti članovi društva kroz nekoliko vekova. Pominju se grčki mitovi, Servantes, Lamartin, Rable, Montenj, Volter, Bejkon, Mor, Martin Luter, Gogen, Mopasan i mnogi drugi. Priče uopšte nisu o njima, ali su u njih vešto utkana njihova dela i izjave što erudiciju Rejesa dovodi do nivoa vrednog visokog poštovanja. 

Piše: Radoslav Mandić
Prevod, Žarko Radaković
Izdavačka kuća Laguna

​Kada čovek želi da govori o sebi, to ume da bude jako teško. Kada čovek reši da piše o sebi, to može da bude još teže. Odmah ću reći da je za čitanje ovog dela potrebna koncentracija usmerena na svaki pasus, rečenicu, pa i reč. Zašto? Zato što neverovatna rečitost izbija iz ovog dela. Toliki broj reči i opisa duševnog stanja sabrani su na stranicama da je ponekad teško pratiti fabulu. Ovo nikako ne treba da obeshrabri, naprotiv može da ponuka čitaoca da vežba svoje razumevanje pisane reči. Ako bi stalno čitali nešto lagano i obično na kom bi nam stupnju bila svest o literaturi. Dakle, Handke vas izaziva. Prihvatio sam izazov i krenuo sa Hodačem na kružno putovanje koje počinje na brodu imena ,,Moravska noć", usidrenog, a gde drugde nego na Velikoj Moravi.