|
Piše: Jelena Booki Bukilić O knjizi Vlaha Bogišića "Rječnik zaljubljenika u Konavle Rečnik zaljubljenika u Bogišićevu knjigu i zaljubljenika u rečnike zaljubljenika: A - Autentičnost. Bogišićev jezik se izliva kao izvor koji nikad ne presušuje. On nas podseća da je živi, čisti, nepatvoreni jezik sredstvo kojim se ostvarujemo u svoj svojoj punoti. B - Bogatstvo. Ovaj rečnik blista kroz likove: od Frana Supila do Vlaha Bukovca, svi postaju deo iste rečenice u kojoj ima mesta za bogove, vile, zmajeve, careve, hroničare, te pesnike Milana Milišića i Luku Paljetka. Taj susret istorije, mita i umetnosti pretvara knjigu u galeriju u kojoj lica sijaju kao ikone. C - Celina. Čitalac u svakoj odrednici nalazi sopstvenu nostalgiju, skriveni pejzaž koji blogosilja emocije da izađu na površinu. U ,,Rječniku zaljubljenika" nema granica, svako može pronaći svoje mesto pod suncem Konavala. Č – Čitko. Čudesno je kako Kadmo i Harmonija odjednom dišu u konavoskom kamenu, kao da su ga sami oblikovali. Mitologija tu ne dolazi iz knjiga, već iz same zemlje, iz masline, iz mora. Ć - Ćudorednost. Kod Bogišića to je ravnoteža između čoveka i njegove zajednice, između pojedinca i pejzaža. Ona se rađa u jednostavnom gestu, na primer, u poštovanju tuđe reči. D - Dalekosežnost. Dubina stila pretvara lokalno u univerzalno, a prošlost u živo prisustvo. Konavle postaju paradigma: zavičaj kao kosmos, a kosmos kao zavičaj. Dž - Džentlmen. Najčešće stranac u pričama, antologijski stihotvorac, zaljubljenik u vina. 
0 Comments
Piše: Ljiljana Pavlović Ćirić O tri pesme Marka Todorovića iz zbirke pesama "Ljuska", objavljene za Poetum Poetski svet Marka Todorovića u zbirci Ljuska izgrađen je na iskustvu gubitka, odsustva i nepovratnosti, pri čemu je intimni bol prenet u kratku, gotovo aforističnu formu. Neke minijature su u svojoj sažetosti bliske modernom lirskom fragmentu, ali se temeljno oslanjaju na arhetipske motive majke, smrti i prirode. Pesma ,,Odsustvo majke'' građena je u formi kratkog dijaloga koji na prvi pogled deluje jednostavno, ali u sebi krije snažan egzistencijalni naboj. Pesnik traži od prijatelja ideju za pesmu o majci , ali dobija odgovor. ,,Nemam je''. Taj odgovor nije samo odbijanje stvaralačke saradnje, već otkriva i dublju i tragičnu istinu: prijatelj nema majku, nema iskustvo koje bi bilo preduslov za izražavanje poetske teme. Upravo taj nedostatak postaje ideja pesme. U ovom minimalističkom izrazu ostvarena je višeslojnost: odsustvo majke postaje i lična sudbina, ali i univerzalni simbol praznine, gubitka, nemogućnosti izražavanja. Majka se pojavljuje kao arhetipska figura koja nije samo biološki izvor života, već izvor jezika i pesme. Paradoksalno, nemanje postaje tema i umetnički čin oblikovanja traume. Odsustvo majke Od prijatelja sam zatražio ideju za pesmu o majci. Nemam je, Odgovorio je prijatelj.  Piše: Milena Blagojević MPhil O filozofskoj noveli Johana Volfganga Getea "Bajka" Novela Johana Volfganga Getea pod nazivom „Bajka”, predstavlja višeslojnu priču neobične i kompleksne strukture sa dubokom metafizičkom pozadinom. Prema načinu pisanja, motivima koji je prožimaju i uzajamno se određuju kroz ceo tekst, događajima i simbolima koji izranjaju iz sfere nestvarnog i ulaze u živote drugih karaktera što, shodno svojoj unutrašnjoj sazdanosti i vezanosti za čvrsto, polazno tlo pripadaju realnosti, jeste svojevrsna filozofska bajka. Ona je sazdana na misaonom i duhovnom iskustvu što se u uposebljenju putem raznovrsnih i uzajamno povezanih simbola, činilaca njene strukture, rasplinjava na niz čudesnih prizora. Shodno tematici različitih uobličavanja čovekovog duhovnog aspekta, neki elementi bajke neprestano lebde na granici zbilje i fantazije. Jezik kojim je satkana veoma je lep i slikovit, i odlikuje se lirskim rečenicama nalivenim unutrašnjom svetlošću, koje lagano teku i ulivaju se jedna u drugu, poput rukavaca kakve zlatonosne reke. Preplet između dva sveta diferentnih zakonitosti, realnosti i fantazije, realizuje se na izvesnim mestima pripovedanja kroz rečenično oživljavanje prikazanih slika i dijaloški, odnosno, bolje rečeno, razgovorni narativni tok. Međutim, ovi elementi, do pojave centralne ličnosti što će ih postepeno uvezati kroz ostvarenje integralne duhovne dimenzije, iako se u tekstu povremeno postavljaju unutar relacija zasnovanih na komunikaciji, bivstvuju u odvojenim, uzajamno nedodirljivim svetovima. Naime, pojedini akteri bajke ukorenjeni su u svoje ontološko okruženje, pa se njihovo pojavljivanje dešava u oblicima u kojima kao takvi, per se, jedino mogu da postoje. U rečeničnom tkivu naslućuje se neka prozirna, nevidljiva i lelujava, ali prisutna tvar koja ih deli.  Piše: Sanja Radulović O zbirci poezije „Zamak od snova” Radenka Smiljanića Zbirka poezije „Zamak od snova” sadrži tri zaokružene, tematski različite, cjeline. Romantični eskapizam je obilježje prvog dijela. Konfrontacija sa sobom i svijetom, drugog. A treći dio bi mogao, u najkraćem smislu, da objasni pojam ‒ svjetlo na kraju tunela. Različitost prvog u odnosu na drugi i treći dio je veća i gotovo se stiče utisak da je riječ o dvije potpuno različite zbirke. Umijeće Smiljanića da nas provede kroz nesličnosti naglašena je i može biti neočekivana. Nakon prvog dijela zbirke u kojem se lirski subjekt opija ljubavnim zanosom, slijedi drugi u kojem dominira refleksivnost, racionalnost, zapitanost i duboka svjesnost. Koliko je ljubavni zanos snažan i preplavljujuć u prvom dijelu, ista snaga prisutna je i u drugom ali se nalazi u introspekciji i izoštrenom oku koje precizno sagledava i sebe i svijet. Treći dio se bavi pitanjem smisla i otvara zaista velike i značajne teme dok potragu za preobržajem i izbavljenjem iz besmisla nosi molitvena poema, nazvana Priča o bogu i ljudima. Pjesme se razlikuju po dužini kako untar dijelova zbrike tako i posmatrano u cjelosti ali svakoj pjesmi je zajednička ritmičnost i melodičnost. Rima ne izostaje ali joj pjesnik ne posvećuje preciznost te izostaje stroga forma. Sve je podređeno snazi osjećaja i pri tome se manje mari za stilske figure. Poetika je svedena, pitka i jednostavna. Jezik je precizan, ogoljen, bez prenesenih značenja. lišen simbola i nadrealnih slika (osim djelimično u trećem dijelu).  Piše: Milena Blagojević MPhil O kratkom romanu Alekseja Konstantinoviča Tolstoja "Vampir" Obmana percepcije u nejasnoj igri razuma i uobrazilje i mogućnost prelivanja fantastičnog u okvire stvarnosti kroz pojavu natprirodnog bića iz oblasti folklora i etnologije u romanu Alekseja Konstantinoviča Tolstoja „Vampir” Kratki roman Alekseja Konstantinoviča Tolstoja „Vampir”, odlično je napisano delo sa dubokom metafizičkom i alegorijskom konotacijom. U ovoj knjizi se postavlja pitanje koje se po svom osnovnom određenju može na izvestan način svrstati u oblast teorije saznanja, a istovremeno poseduje i primese Kantove postulirane igre razuma i uobrazilje, pri čemu se ona ovde ne odvija samo u nevidljivoj kontemplativnoj ravni, već se ukazuje tako jasno i razgovetno sa svim sastavnim pojedinostima, te izgleda da se fantazija spušta u područje zbilje, preoblikujući i razgrađujući njene osnovne komponente. Kroz čitavo delo, u svojevrsnoj magičnoj, snolikoj atmosferi, suptilno se odvija igra između stvarnog i irealnog, koja prevashodno počiva na prividu zaodenutom maštom, što je esencijalni pojam oko koga se zgušnjava cela konstrukcija priče. Naime, percepcija racionalnog čoveka zasnovana je na izvesnim zajedničkim parametrima u pogledu konstrukcije oka i broja receptora, kao i obrade dobijenog utiska unutar moždane mase. Ovo zajedničko biološko određenje je neophodno radi opravdanja holističke slike sveta, kao i da predstave viđenog, uvek, ako se posmatraju izvesni detalji, različito prirođene svakom pojedincu, ne bi lebdele u odeljenim solipsističkim univerzumima bez ikakve uzajamne povezanosti. Svakako, svet per se, u sveukupnosti i neprestanom kretanju, izmiče epistemološkom dosegu ljudskog razuma, koji ga nikad ne može u potpunosti obuhvatiti, a perceptivni aparat pruža drugačije prizore od onih iz čoveku nedostupnog područja apsolutne stvarnosti.  Piše: Sanja Radulović O haiku zbirci "Smrt se povremeno osmehne", Nenada Petrovića, Poetum 2024. Dvije bitnosti su me okupirale u vezi sa ovom knjigom. Jedna odmah kao ljubav (ili ono što se pokušava prodati pod tim imenom) na prvi pogled. Naslov o kojem sam razmišljala pokušavajući da se sjetim da li sam ikada pročitala složeniji, kompleksniji, kvalitetniji, inspirativniji i mističniji. Šta li radi smrt kada se ne osmijehuje, pitala sam se i zamišljala je kao nevidljivu a sveprisutnu silu, nagon, osobu koju gotovo niko ne poziva na druženje a ona svakako dolazi, ponekad ulazi bez kucanja, uzima, ne pita, odnosi, raznosi, prenosi, uvodi u drugo i drugačije, nepoznato i samim tim strašno (i) uzemiravajuće. Šta nas toliko plaši? Nepostojanje ili postojanje bez nas? Je li san mala smrt? Gotovo da nema knjige u kojoj direktno, indirektno ili intertekstualno nije motiv čije prisustvo osjećamo i kad ga nema u onome što jezik treba da donese. Smrt kao zastrašujuća prijetnja ali i smisao našeg postojanja istovremeno obitava. Stoga, ne smijem ni da zamislim kako bi ljudski život izgledao bez smrti i kako bismo se ponašali mi ljudi pretpostavljeni nesmrtinici. Koliko bismo poslova radili? Koliko stanova, automobila i kuća sagradili? Koliko bismo puta obišli zemaljsku kuglu dok nam ne dosadi? Šta ako bi samo čovjek bio besmrtan, da li opstao u smrtnosti svih drugih bića koja eksploatiše? Koga bismo birali za životne partnere? I kako bi zvučala riječ zauvijek u tom kontekstu?!  Piše: Radoslav Mandić Prikaz zbirke priča ,,Hristos iz Nanđinga", Rjunosukea Akutagave. Bernar Ako uzmemo u obzir da je tvorac ,,Rašomona", živeo samo 35. godina, jer je poput mnogih velikih japanskih pisaca odlučio da izvrši samoubistvo, njegov opus, ali i kvalitet tog opusa kako za japansku, tako i za svetsku književnost je odista ogroman. Ne govorim toliko o količini napisanog, već o kvalitetu, umeću da se kroz naizgled jednostavne pripovesti čitaocu približi Japan, njegovi običaji, umetnost, zatvorenost ka zapadu, religija, pa i sam narod zemlje izlazećeg sunca.  Piše: Radoslav Mandić Prikaz romana ,,Danas je sreda", Davida Albaharija. Čarobna knjiga Otac kojem je postavljena dijagnoza Parkinsonove bolesti i sin koji prelazi kod njega u stan ne bi li brinuo o njemu. To je početak, to je i kraj. Između je ispovest oca koji zna da mu vreme ističe. Vreme za zdravorazumsko zaključivanje, bistru misao, podsećanje. Demencija može doći nenadano i možda ne ostane dovoljno vremena da se priča privede kraju.  Piše: Radoslav Mandić Osvrt na zbirku poezije ,,Dok život sanja", Danijele Trajković ,,Rekao si da sam tvoja zemlja. Neka tvoji prsti pređu granicu!" Lepi mrak. Taj mi se pojam nametnuo dok sam čitao poeziju Danijele Trajković. Lepi mrak duše, proživljavanja, upitanosti, lepi mrak trajanja. Nezemaljske sile lebde iznad stihova dajući im dubinu kojom poetesa otkriva fragmente svojih misli. Ti su ponori u svima nama, strah za nekog i nešto, pitanja bez odgovora. Postoje i zaključci, onakvi kakvi jesu, stihotvoreni, jasni, prodorni. Pesnikinja sagledava sve oko sebe kroz sebe. Ona ponekad strepi, ponekad se miri sa okolinom izražavajući pritom metafore koje su na pravom mestu u pravom trenutku. Provejava erotika, prepliću se priroda i metafizička stanja uma, pakao i raj se susreću. Duša je na dlanu, ogoljena.  Piše: Radoslav Mandić
Prikaz romana ,,Dani umiruće svetlosti", Ojgena Rugea. Prevod: Jelena Kostić Tomović. Laguna Ima tome dosta kako sam pročitao knjigu Tomasa Brusiga, ,,Na kraćem kraju sunčane aleje", dok sam prošle godine čitao Volfganga Hilbiga i njegovu zbirku priča ,,San pravednika", objasniću u tekstu zašto pominjem ove dve knjige, no prvo da se osvrnem na novu knjigu objavljenu u Laguni, knjigu koja je doduše objavljena još 2011. u Nemačkoj, te tada pobrala mnoge nagrade, imala ogroman tiraž i prevedena je na mnoge jezike. Prevod je izuzetan, sa dosta napomena koje olakšavaju čitanje. Kada pročitate biografiju Ojgena Rugea na kraju knjige shvatite da je delo koje ste iščitali okrećući stranicu za stranicom u velikoj meri inspirisano životom samog pisca, no i životima stanovnika Istočne Nemačke koji su pripadali dobrostojećoj klasi. Nemojte da vas čudi ovo klasiranje u naizgled besklasnom društvu, jer kao što je u svakoj komunističkoj zemlji postojala crvena elita, ni DDR nije bila izuzetak. Zbog toga sam pomenuo one dve knjige na početku, jer je u njima zastupljena ona strana građanstva koja nije imala preterane beneficije, a ovde opet imamo uvid u živote nekih koji su mogli malo lepše da žive. Piše: Radoslav Mandić
Prikaz romana, ,,Previše bučna samoća", Bohumila Hrabala. Prevod: Tihana Hamović. Saturna Izdavaštvo Hanjto jazavče stari, obožavaocu hektolitara zlatnog nektara, trideset pet godina presuješ stari papir u još starijem podrumu na prastaroj presi, trideset pet godina obilaziš praške pivnice i meditiraš u hmeljnim isparenjima zagledan u vangogovsko nebo, trideset pet godina iz gomila starog papira vadiš i spasavaš stare knjige, slažeš ih na grede iznad kreveta u svom malom stanu rizikujući da te jednog jutra nađu zatrpanog ispod svekolikog znanja. Postoje i gore smrti, takva bi bila lepa. Hanjto, jazavče stari, samouki filozofe što gutaš uz opore gutljaje stranice ispisane mislima Aristotela, Platona, Hegela, Ničea, što sabiraš isprekidane misli i snalaziš se u vremenu kolektivizacije, donkihotovski lopatom ubacuješ papir i karton u korito prese, pritiskaš naizmenično zeleno i crveno dugme na kojima je otisak tvog koščatog prsta svakako ostavio svoj trag. Postoje i drugi svetovi, no svi su oni sabrani u delima između iskrzanih rikni, pa zašto se onda mučiti i otkrivati ih telom. Piše: Radoslav Mandić
Prikaz romana "Đavo u nama". Prevod: Aleksandra Hadžibošković. Otvorena knjiga, Beograd Delo napisano u prvoj polovini dvadesetog veka lako bi se sa svojim istinama moglo prebaciti u ovu godinu u kojoj smo dočekali četvrtinu novog veka. Možda se pitate šta je to što me je navelo na ovakvu misao. Nepromenljivost čovekovog unutrašnjeg bića, koje uprkos napretku civilizacije, naučnim dostignućima, socijalnoj i zdravstvenoj zaštiti, svim onim sitnim opipljivim stvarima koje život čine lakšim, ostaje isto i iz decenije u deceniju manifestuje se u novim ljudima. Đavo u nama. Pokretač zavisti, pohlepe, sujete. Imaginarno biće iz podzemlja koje smo zadužili da bude krivac za naša nepočinstva i loše misli prema bližnjem. Da li smo đavo mi sami ponekad, ili je kukavičluk taj koji nas ne pušta da se preispitamo, trgnemo, ne dozvolimo sebi pad u apatiju i bezvoljnost koje po pravilu rađaju osuđivanje drugih ljudi, prezir, pronicljivost kada nije potrebna. Đavo u nama, sasvim moguće, no ko ga je pustio tu? |
AuthorWrite something about yourself. No need to be fancy, just an overview. Archives
February 2026
Categories |
RSS Feed
