Piše: Bojan Babić
O knjizi "Blizanačka trilogija" Agote Kristof


Retki su počeci tekstova koji govore o izuzetnim piscima i spisateljicama a koji ne počinju rečima „Retki su…“. Dakle, retki su čitalački trenuci u godinama koje se ne mogu nazvati formativnim, to jest u ovim mojim, već zrelim, koji se mogu uporediti sa onim ushićenjem kad sam, po prvi put, još u gimnazijskim danima, otkrivao Remboa, Lotreamona, sovjetsku avangardu, nemački ekspresionizam, Kafku, pa Vitmana, nešto kasnije Muzila, Mana (svi ti muškarci)… Sve nakon toga bili su polujalovi pokušaji rekonstrukcije tog prvog književnog koitusa, ali su se mahom svodili na, u najboljem slučaju, korektan peting, sve dok se u mojim rukama nije našla gospođa Agota Kristof, ili Krištof, recite vi meni.
Ranije sam čitao njenu priču Juče, a dugo me je čekala Velika sveska. Konačno, Dereta i Kontrast su objavili čitavu Blizanačku trilogiju, dakle tri romana o blizancima Klausu i Lukasu u jednoj knjizi.
Odrastanje u ratnom stanju ova dva dečaka dovodi do potpune emotivne paralize. Oni mogu da ubiju bez ikakve griže savesti. Isto tako, mogu da učine i dobro delo bez ikakvog osećaja ispunjenja. Nasilje, seksualnost, smrt su na vrednosnoj lestvici jednaki kao ljubav, prijateljstvo, igra. U velikoj književnosti nema mnogo čuđenja. Surovost se podiže na najviši nivo.

Piše: Bojan Babić
O knjizi "Satantango" Lasla Krasnohorkaja

Čudno, a opet nama nekako poznato društvance lokalnih zgubidana i ispičutura, očajnih u svom svakodnevnom bivstvovanju, nespremnih da sami sebe pokrenu, provodi živote u lokalnoj kafani iščekujući podsticaj za promenu, a intimno se nadajući da se taj podsticaj nikad pojaviti neće, jer, na neki način, oni uživaju u večitoj bari u kojoj borave, u talogu lenjih preljuba, potisnutih strasti, ispraznih razgovora, alkohola i još alkohola, svakodnevnog nasilja, uživaju u toj znojavoj rotaciji plešući tango sa Satanom – tim bogom bezizlaza koji se "dobro" zeza, uživaju u tom kazanu iz kojeg ih ništa manje i ne bi pokrenulo do jednog pravog mesije kakav se zaista i pojavljuje, i to u vidu „vaskrslog“ Irimije, iza čijih se prenadahnutih govora krije bedna prevara, pokvarenost koja ne preza ni od čega, korupcija bića, a kad se napokon pokrenu, odlaze u još goru bedu prekrivenu slojem somnabulnih vizija, kao što, tako primereno, Krasnohorkajeva teška, troma, sedmostrana rečenica, i kao što dug, spor, sedmominutni kadar istoimenog filma Bele Tara, poput mileće, ali neizbežne lave, poput smole koja guši, prekriva sve živo i pretvara ga u crni spomenik ništavilu, u književnu Pompeju onoga što je razvijeni svet zvao Istočnom Evropom, a u čemu će uskoro prepoznati i samog sebe​

Piše: Bojan Babić
Prikaz knjige "Beguni" Olge Tokarčuk

Anuška, Moskovljanka, naizgled impulsivno, nakon višedecenijske posvećenosti, napušta svoj porodični dom, tačnije, jednostavno se u njega ne vraća i provodi svoje vreme u lavirintu linija moskovskog metroa. Posmatra ljude. Njihove mikropriče prolaze pored nje kao prizori uokvireni ivicama prozora. Smenjuju se brže kako voz ubrzava. Ljudi iz nekih prizora se vraćaju, neki nestaju zauvek. Anuška ulazi u sledeći voz. Gotovo koprofilski se prepušta dodirima putnika. Uživa u gužvi. Takvo je i pripovedanje Olge Tokarču u romanu Beguni, voz asocijacija je vodi od jedne priče do druge, likovi se smenjuju, pa stvaraju gužvu. Mrtva tela i njihovi delovi se gužvaju u teglama kao živa tela u gradskom prevozu. Uporni pokušaji konzervacije leševa od strane stručnjaka provlače se kroz nekoliko narativnih tokova. Svaki od tih tokova, a naročito nagli preskoci, naizgled motivisani ničim drugim do slobodnom asocijacijom, zahtevaju punu čitalačku koncentraciju.

Piše: Bojan Babić
O knjizi "Knjige Jakovljeve" Olge Tokarčuk

Najpre jedna sasvim slučajna podudarnost koja ovaj tekst čini aktualnijim nego što je imao nameru da bude. To jest, nekoliko dana pre proglašenja dobitnice Nobelove nagrade za književnost, a nakon višestrukog počinjanja, odlaganja i vraćanja tekstu zbog raznih životnih okolnosti, završio sam sa čitanjem Jakovljevih knjiga Olge Tokarčuk.

Kakogod, osamnaesti je vek. Svet Istočne Evrope izgleda drugačije nego danas, ali svakako ne manje živo. Još uvek traje vreme u kom su kolektivni identiteti skloni redefinisanju, promeni. Baš tada se pojavljuje novi mesija, ili “mesija” – Jakov Frank. Čini mi se da je osnovni kvalitet ove knjige baš u toj nerazjašnjenosti, baš u neodgovaranju na jedno glavno pitanje – je li Jakov mesija ili nije. Mnogo toga govori da nije. Ne samo njegov prozaičan kraj, već i oportunizam, lakomost na bogatstvo i titule, šepurenje. Ali nešto važno govori da jeste, a to su čuda. On ih u književnom svetu zaista postiže, on prima boga u sebe. Još jedan dokaz je požrtvovanost. Jakovljevi pratioci ne prezaju i od najvećih žrtava zarad onoga u koga (više nego u šta) veruju. Mnogo je tu upropašćenih života. Neki su i profitirali.

Piše: Bojan Babić
Prikaz knjige "Vuci svoje ralo po kostima mrtvih" Olge Tokarčuk

​U ostalim velikim romanima, u Begunima, u Knjigama Jakovljevim, Olga Tokarčuk se igra perspektivama i prepliće naizgled nepovezane narativne tokove stvarajući jedan novi vid književne celine. Ovde sve izgleda jednostavno, pripovedačica nas vodi od tačke A do tačke B, a glavna tema, ako su teme bitne za knjige (verujem da ipak jesu, jer je i sam izbor teme neodvojivi deo onoga što nazivamo književnim svetom jednog dela, tom kompleksnom jezičkom konstrukcijom koja ima svoju stvarnost i logiku, paralelnu sa vanumetničkom stvarnošću i logikom, ali to što su paralelne, ne znači da se ne sudaraju (Breton)), dakle tema je GNEV, i to ona njegova, danas zanemarena strana. Gnev junakinjin je pozitivan, biblijski, čini nas skoncentrisanim, delatnim, briše naslage s naših pogleda zamućenih maglom mlakog konformizma – temelja nepravde. Roman koji koketira s uzusima različitih žanrova, pogotovo kriminalističke, triler i horor priče ispripovedan je u prvom licu jednine, što je i bilo neophodno, kako bi se, kakav-takav, za utisak nesuštinski, saspens održao do samog kraja. To jeste važno, iako će većina pronicljivih čitalaca već na sredini shvatiti da je pripovedačica ta koja ubija opšteprihvaćene ubice po poludivljem planinskom kraju na granici Poljske i Češke. Ona dugo prolazi nekažnjeno, jer je nevidljiva, jer je neprepoznata kao opasna u muškom svetu lovaca i njihovih saučesnika, jer je „luda žena“, histerik, ona koja se stalno žali, piše policiji, upravi, živa dosada. Njena pisma i pozivi izgledaju kao odličan paravan, kao savršen način da maskira svoju nimalo bezazlenu, zversku prirodu. Ona je od početka pred očima vlasti, nameće se, gura se u prvi plan, čak im i „pomaže“ u rešavanju misterioznih zločina pomoću natalnih karti i neverovatne teorije kako se životinje svete, ali vlasti odbijaju da je vide.

O knjizi "Ilegalni Parnas" Bojana Babića

Priča kaže da je Bog sve stvorio iz ničega, samo uz pomoć riječi, a samo je čovjeka morao izvaljati iz blata. U književnosti isto tako; skoro sve se može stvoriti samo uz pomoć riječi, ali čovjeka se mora izvaljati od ljudske gline, umjesto podmetati pojmove antropologa kao da su te riječi čovjek. Pitanje čovjekove prirode je pitanje sila koje pokreću njegovo djelovanje. I otkrivanje tih sila je primarni cilj saznanja. Prvi korak u tom procesu jeste priznavanje činjenice da ne postoje sile koje pokreću čovjeka: nema jednih sila, ni jednog čovjeka. Raznovrsnost ljudskih motivacija je neiscrpna kao i kombinatorika okolnosti. Tako je sva neobičnost Machiavellija bila u tome što je najprije htio dati komentar na stvarnost, a ne komentar na Aristotela. Kod Leonarda začuđuje ne samo ono što kod njega postoji, nego i ono čega kod njeg nema. To su skolastika, franciskinizam, avgustinizam, humanizam Albertija, Mirandole... Drugim riječima, filozofija umjetnosti je upravo - nemati filozofiju.

O kratkim pričama "Snevomrak" Dušana Stojkovića, koje smo objavili na Poetumu, piše Zoran Milisavljević

Već s prvom pročitanom rečenicom Stojkovićevog Snevomraka čitalac shvata da je zakoračio novim literarnim putem i ušao u svet crta i oblika čudnovate izražajnosti. Priče izgledaju kao sjaj otet zvezdama, udaljena svetlost senki. Toliko daleko od svega što je do sada u obliku priče napisano, toliko daleko da se u njima prvenstveno rađa lucidnost i objašnjava ljudska drama na najsuštastveniji način odbacujući sve estetske obrasce dojučerašnjeg i tragajući za jednom vanvremenom estetikom u metafizičkoj ravni. Shvatajući pre svega višestruke oblike unutrašnjeg dramatizma, Dušan Stojković, osetljiv na svaki mig lepote i ništavila, vijugavim nervom unutrašnje melodije, skoro virtuozno, rukuje emocijom i jezikom praveći svoje kafkijade bez Kafkine turobne i neizvesne atmosfere. Iz samog fonda bića vešto i lucidno čupa senzacije s one strane svake dosadašnje retoričke granice. Biće se pretvorilo u munju i blesak, traži život na najparadoksalniji i najčudnovatiji način trošeći olovku kao večni ukor ovom svetu svakodnevice.
Stojkovića moramo, pod hitno, udaljiti od nekih kritičkih trica i kučina i otvoreno reći da on, u svojim pričama, transcendentalno beži iz vremena u kome se gotovo sporazumeva sa samim Kafkom, ponekad zaoštreno do sukoba, ponekad deleći mu i lekcije, a trudeći se da ne izneveri samoga sebe. On obuhvata sve, sve mu polazi za rukom, ima toliko lakoće u intelektu da mu se nijedna reč ne opire.
U priči Lađa Dušan Stojković je u isto vreme beskrajno opušten i čudesno zabrinut. Razrađujući svoje misli on kao da želi da ih vidi u sinopsisu ili na slikarskom platnu kada kaže:
„Na pijanom brodu Noje dokazuje Grahusu...“

O knjizi "Poruke travnatog neba" Čedomira Ljubičića

Druga zbirka pripovedaka Čedomira Ljubičića  Poruke travnatoga neba govori o izmaštanim, najčešće spiritualnim susretima sa čuvenim umetnicima: Jovanom Dučićem, Gaudijem, Dalijem, Oskar Vajldom, Bukovskim,  Ivo Andićem, Džonom Lenonom, Belom Hamvašem, Miodragom Bulatovićem i Ernestom Hemingvejem. 
U ovih deset pripovedaka pisac, preko svojih junaka, stupa u interakciju  sa senima velikana, ali glavni lik je uvek famozni, misteriozni glas koji predstavlja ovaploćenje čuvenih umetnika. On je  metafora za metafizičko, za spiritualno, esencija ljudskog iskustva i rezultat misaonog  napora čovečanstva.
Junaci pripovedaka su ljudi iz sveta umetnosti ili zaljubljenici u isti: muzičari, pisci, kompozitori, kreativci svih profila.
 Metaforičnom naslovnom  sintagmom obuhvaćena je  tema cele zbirke. Poruke travnatog neba jesu poruke minulih, genijalnih pokojnika, koje su ostale da traju posle njih. 
Iz podzemnog sveta, čije je  nebo odavno trava, poruke, poput duhova, posećuju svakog ko je otvoren za lepotu izrečenog, ispevanog, sagrađenog, izvajanog, za lepotu umetničkog pregnuća i stvaranja.   
Pripovetke su  fiktivni dijalozi sa poznatim umetnicima. Njihova reč putuje kroz vreme, oni  vaskrsavaju kroz svoja dela, i pronalaze put do nas. Čedomir Ljubičić svojim glasom oživljava tuđi. U sadašnjost unosi dah prošlih vremena, a u prošlost  nešto od   savremenog trenutka.  Smelo se upušta u dijalog sa duhovima besmrtnika, te gradi scenografiju na kojoj njegovi živi junaci  nastupaju i egzistiraju u sazvučju i harmoniji sa senima. ​

O knjizi "Uskoro" Dragane Stojanović

          Gde se do sada sklanjala ova pesnikinja retko čestog imena, i čistog glasa, i šta ju je prečilo da mnogo ranije iznese pred nas divne darove, svoja pesnička otkrića i nadahnuća, uskoro bismo mogli odgonetnuti. Uskoro, u čitanje ovih stihova udubljeni. Njeni su se uvidi i promišljanja u oklevanju i strpljenju taman valjano zgusnula u jasne i dramatično kolosalne slike. Ogromatne po upečatljivom emotivnom naboju iz kog često blesne i groteskno i preobilno, i epsko u lirsku opnu ušuškano. 
          Energija ovih pesama je silovita, nezaustavljiva, nabujala... Kao da se u transu navrat-nanos motorizuje semantička čvrstina i nagoni u snažan uzlet. Značenje prethodi zvučanju, kao što bruj motora prvo raste u rukama konstruktora. Na svu sreću, krila jezika kojim se pesnikinja služi su sigurna, pritegnuta, stabilna, ona postojano nose blagi osećaj i žestoku ekspresiju i prkose svakom nemilosrdnom vetru.

O romanu "Ilegalni Parnas" Bojana Babića

Nije čest slučaj da pisac u istoj godini sa razmakom od šest meseci objavi dva romana. I to da svaki od njih bude za par stepenika iznad onog prethodnog, tako da imate utisak kao da autor trči uvis, ka nekom zamišljenom zenitu. To se dogodilo Bojanu Babiću koji je par meseci nakon romana Devojčice, budite dobre objavio još jedan roman, delo kojim je osvojio Pekidevu stipendiju, izašlo je pod nazivom Ilegalni Parnas.
Ilegalni Parnas je epistolarni roman sastavljen od 19 pisama pisama koje čuvenom arhitekti Le Korbizijeu u vidu ispovesti piše njegov epigon, provincijski arhitekta. Sticajem okolnosti, on u varošici M. počinje da gradi kulturni centar paradigmatičnog imena Parnas. San da centar izgradi kao kompleks kopija Le Kobizijeovih najslavnijih gradjevina de se izjaloviti, a mladi arhitekta de ponižen, pod optužbom zloupotrebe službenog položaja, završtiti u zatvorskoj deliji. Roman započinje post festum, u zatvoru, a kroz pisma, umetnuta u korice Floberovog romana Buvar i Pekiše, retrospektivno se otkriva splet informacija prožetih snovidjenjima tokom somnabulnog zatvorskog bdenja koje glavnom liku ne donosi olakšanje, ali doprinosi slojevitosti ovog romana.
Čitava romaneskna kompozicija opstojava na kontrastima. Mladalačke iluzije i entuzijazam da se ostvari umetnički san su u naglašenom kontrastu sa tajkunskim porivima za megalomanijom, pranjem novca ili nekim tredim razlogom da se izgradi ono što u tranzicionom i provincijskom umu izaziva pomešana osedanja divljenja i odbojnosti. Kako sam projekat zapravo nikome osim samom arhitekti i nekolicini jurodivih umetnika nije ni potreban, tako on propada lišen svake podrške i osujedivan sa svih strana. Takodje, kontrast izmedju ironije i tragičnog prepoznaje se u tome što se dramatičnost postiže na drugom nivo jer je prvi nivo ispunjen karikaturalnim figurama od glavnog junaka lišenog talenta koji ponižen klizi u ludilo, preko nekolicine figura provincijskih umetnika do telesno i mentalno ili moralno izobličenih epizodnih likova meštana. Ipak, ključni kontrasni korpus Ilegalnog Parnasa je večna tema jaza koji nastaje kada ljubav prema umetnosti stupi u dramatičnu
opoziciji sa stvarnošdu i nerazumevanjem , kako je to ved opisano u brojnim književnim delima od Don Kihota do Gospodje Bovari.

O knjizi "Devojčice, budite dobre" Bojana Babića

Umetnost našeg vremena je na svom mestu kad se obraća eliti. Umetnost nije stvar popularna, još manje je luksuzni artikal. Umetnost je potrebna hrana samo za elitu koja ima da se pribere da bi mogla voditi. Umetnost je u suštini gorda.
(Ilegalni Parnas)
 „Prvo pravilo borilačkog kluba glasi – nikad ne govori o borilačkom klubu.“
(Čak Palahnjuk, Borilački klub)
 
Ne ulazeći u tempo stvaralaštva naših prozaista, izdavačku politiku i selekciju, prosečni čitalac može postaviti pitanje: zašto u srpskoj romanocentričnoj književnosti, sa znatno više od sto naslova godišnje, određeni autori najvišeg ranga nisu prisutni već godinama? Iznenađujuće je, ali verovatno planski osmišljeno i poetički uslovljeno, što neki od najpriznatijih romanopisaca prave skoro decenijske pauze između novih dela, no, sa druge strane, jednako veliko iznenađenje izazivaju stvaraoci čiji se romani štampaju iz godine u godinu, dok je vrlo redak slučaj da jedan autor izda dva romana u istoj kalendarskoj godini što je uspelo Bojanu Babiću sa naslovima Devojčice, budite dobre i Ilegalni parnas.
Kako je prvi roman nagrađen jednom od (za sada) poslednjih stipendija „Borislav Pekić“ 2011, ne može se govoriti o novom delu jer je ono prilikom apliciranja već bilo u formi sinopsisa i barem donekle oformljene strukture. Drugi roman nije imao takvu sudbinu, pa je činjenica da su oba štampana u tako kratkom roku pokazatelj dobrog odnosa izdavača/urednika i autora, i vere u njega i rukopise. Premda nije naišao na kritičku recepciju kao pisci njemu sličnih poetika, Babić je zabeležio značajan uspeh pri vrednovanju za prestižne nagrade, pa je tako Ilegalni parnas uvršten u uže izbore za NIN-ovu nagradu (Devojčice, budite dobre je bio u najširem izboru), Nagradu „Biljana Jovanović“ i regionalnu Nagradu „Meša Selimović“, a takva prisutnost se ne može smatrati slučajnom. Iako nije postao laureat, samo uključivanje u izbore jeste pozitivan korak i preporuka za pisca i izdavača u razvoju.

O romanu "Devojčice budite dobre" Bojana Babića

Pisac Bojan Babić, odmah ćemo na početku reći, iako to može zvučati neobjektivno i prenaglašeno, jedno je od najvećih osvježenja u našoj književnosti (književnosti nama razumljivog četveroimenog jezika) bar u posljednjih deset godina. Ono što je Babić postigao svojim romanima “Ilegalni Parnas” i “Devojčice budite dobre”, o kojem ćemo ovdje nešto više govoriti, sasvim je sigurno iskorak kakvom odavno nismo svjedočili. Stilskim oneobičavanjima, poliperspektivnošću i ritmom svojih romana ovaj je pisac napravio znatan odmak od gotovo cjelokupne naše književne produkcije. Taj se odmak od dominantnih književnih matrica kod Bojana Babića ne ogleda prvenstveno u izboru tema, mnogi su ovdje pjevali o zlu i nebrojanim prevejanostima društava u kojima živimo, već prije svega u pristupu i obradi narečenih tema. 

O romanu "Devojčice, budite dobre" Bojana Babića

Opšte mesto propagande glasi da u svetu koji je preplavljen medijima i informacijama, sve zavisi od dobrog naslova. Jednako je tačno da, u suštini, ime ne predstavlja ništa. Kako ono reče Šekspirova Julija: i ruža bi, da se ne zove tako, jednako lepo mirisala. Ipak, danas, u vreme kada se nema vremena za bacanje, a kamoli za kontemplaciju o ružama, Romeu i sličnim tričarijama, kada je sve pojava, a suštine gotovo i da nema, dobar naslov znači pola posla. A šta to tačno podrazumeva? Da li on predstavlja nešto lako pamtljivo, upečatljivo, provokativno, nešto što reflektuje sadržaj ili sve to zajedno. Da li može da vas privuče svojom odbojnošću ili neobičnošću? Konačno, da li je bitno da odgovara onome što se iza njega krije, odnosno da li je moguće i potrebno doći do naslova tek kada se pročita knjiga iako većina nas svoje čitanje otpočinje upravo od naslova.
Kad sam ugledao najavu za knjigu Bojana Babića Devojčice, budite dobre nisam imao predstavu o čemu se radi, ali naslov me definitivno nije privukao. Bio sam izuzetno skeptičan prema knjizi koja već na korici ponavlja jednu od najodvratnijih rečenica koju roditelji i „stariji“ izgovaraju deci uopšte, a posebno devojčicama. Šta znači biti dobar, posebno u kontekstu u kojem se ta rečenica izgovara, sve sa telom osobe koja to izgovara značajno nagnutim napred i neizbežnim podignutim kažiprstom. Šta znači biti dobar prema standardima u kojima se podrazumeva da su stariji neizbežno u pravu i moraš da ih slušaš, moraš da im se potčiniš bez obzira na cenu koju to podrazumeva. Šta znači biti dobar u svetu u kojem je dobrota u velikoj recesiji, a hipokrizija svih vrsta uzima maha. Pri tome, merila dobrote postavljaju upravo oni koji indirektno svojim fizičkim stavom i nametljivim prisustvom prete da će kazniti one koji nisu dobri, što znači da dobrota nije inherentno svojstvo već zavisi od kazni koje će uslediti ako budeš loša. To takođe znači da je dobrota ono što njima godi, ono što njih zadovoljava, ono što oni podrazumevaju pod tim izvikanim pojmom.

2. jul 2011.

Na konkurs za Književnu stipendiju iz Fonda „Borislav Pekić“ u roku je stiglo četrdeset pet prijava. Posle pažljivog razmatranja prispelih predloga žiri u sastavu Ljiljana Pekić, Predrag Palavestra, Vladislava Gordić-Petković, Gojko Božović i Mileta Prodanović doneo je odluku da Književna stipendija sa Pekićevim imenom za 2011. godinu pripadne Bojanu Babiću, piscu iz Beograda.

Sinopsis omnibus romana Devojčice, budite dobre, nagoveštava razuđeno i višeslojno književno delo. Okvir postavljen uvodnim, epistolarnim odeljkom čitaoca upoznaje da američka firma, na samom kraju pretposlednje decenije prošloga veka, odlučuje da započne proizvodnju plišanih igračaka u tadašnjoj Jugoslaviji. To je krupnooki majmunčić, lemur nazvan Aja.
Masovnu proizvodnju i očekivani globalni uspeh sprečava izbijanje ratova za jugoslovensko nasleđe i posledično, sankcije uvedene Srbiji. Na tržištu se pojavila samo prva serija lemura prilagođenih devojčicama koju su trgovački kanali raspršili širom istočne hemisfere.
Prateći sudbine devojčica u čijim su se rukama, na ovaj ili onaj način, našli primerci te jedine serije igračaka, kako na Zapadnom Balkanu, tako i u traumatičnim regijama šireg okruženja, na Mediteranu i na prostorima nekadašnje Sovjetske imperije, ali i u naizgled sigurnim prostorima Beča i drugih zapadnoevropskih gradova, Babić ubedljivim pripovednim fragmentima ocrtava jednu univerzalnu kartografiju nesreće hronološki postavljenu između egzekucije i ekshumacije diktatorskog para Čaušesku.