Piše: Predrag Bojinović
O knjizi "Fusnote" Sanje Radulović


Fusnota je riječ njemačkog porijekla koja označava bilješku, napomenu stavljenu na dno stranice teksta. Fusnota dodatno objašnjava ili upućuje na dodatno objašnjenje, a može sadržavati citat ili referencu za dio teksta uz koji je postavljena.

Ovo je zvanično pojašnjenje termina ili riječi fusnota. Na tragu ovog pojašnjenja možemo tražiti i smisao nove knjige Sanje Radulović. Jednostavan i efektan  naslov upućuje na zabilješku i pojašnjenje odnosno na referencu prethodno napisanog. Mene je ova knjiga upravo na to podsjetila, na prethodne Sanjine knjige, a priče u ovoj zbirci su čini se neke teme koje se nisu stigle ili mogle uklopiti u njen roman ili prethodne zbirke kratkih priča, a svakako zaslužuju da budu objavljene i čitane.
​
Iz obimne kolekcije napisanih priča (čini se da je ova književna forma pored poezije Sanji najbliža) odabrala je ove koje stoje pred nama u njenoj najnovijoj kolekciji priča ili zvanično zbirci kratkih priča. Kako sama kaže, sve priče ovdje predstavljene imaju jedan zajednički imenitelj, govore o osobama koje žele da budu shvaćene, ali im to nerijetko neuspijeva. Ova prethodna dupla negacija nije slučajna, ona na neki način opisuje likove iz Sanjinih priča, koji se redovno nalaze u situacijama na rubu opstanka ili rubu živaca, kako svojih tako i onih sa kojima dijele život, a onda posljedično i sa čitaocima.​

Piše: Milena Blagojević MPhil

Prevod:  Ana Kratovac 
Priredio:  Horhe Seržio Batlje 
Izdavač:  Društvo srpsko - kubanskog prijateljstva Beograd 

Zbirka aforizama kubanskog pesnika i revolucionara iz devetnaestog veka Hosea Martija pod sugestivnim i očekivanim nazivom „Aforizmi”, u izdanju „Društva srpsko  –  kubanskog prijateljstva Beograd”, predstavlja delo koje je nastalo nakon više od veka od pesnikovog zemnog odlaska, zahvaljujući prilježnom i neumornom radu Horhea Seržija Batljea, novinara i priređivača knjige. 
  
  U detaljnom predgovoru priređivač objašnjava način nastanka ove zbirke, na osnovu istraživanja prethodnih nastojanja da se najvažnije misli Hosea Martija objedine u kompaktnu celinu. Navodi pređašnje autore i naslove njihovih knjiga i radova o martirijanskoj poetici, sa tačno pribeleženim godinama izdanja, i naglašavanjem korisnosti informacija za stvaranje sopstvene kolekcije, uz izbegavanje tehničkih grešaka, prisutnih u prethodnim izdanjima. 

   Svaki navod odgovara originalnom tekstu iz „Sabranih dela” Hosea Martija, u dvadeset osam tomova, kao i drugim njegovim zapažanjima objavljenim u „Centru za martirijanske studije”. Aforizmi su izabrani po lepoti pisane reči, i prisutnoj poetičnosti koja potiče iz dosetljivosti i prosijavanja nadarenosti pesnika, ali i u skladu sa tadašnjom socijalnom i političkom klimom i upotrebnom vrednošću koja je živa
i aktuelna, i stoga može biti od koristi potonjim generacijama.​

Piše: Dušan Milijić
Prikaz romana "Kad đavoli polete" Vladimira Kecmanovića

Nije zaljubljen u majku, živ mu je otac – a ipak u praksi doživljava teoretske posledice Edipovog kompleksa i kao da se svojevoljno primiče Hamletovoj smrti.

Takvim bi se kontradiktornostima mogao ukratko opisati Kej, jedan od glavnih likova romana Kad đavoli polete.

A može se Kej smatrati i jedinim glavnim likom navedenog romana – ako se zanemari pripovedač, pošto je Vladimir Kecmanović stvorio delo u kome pripovedanje kao da istovremeno teče i u prvom i u trećem licu.
Iako vrlo brzo postaje jasno čiju ispovest čitalac ima pred sobom, opet je zanimljivo iz rečenice u rečenicu pratiti kako pisac vešto izbegava da upotrebi bilo koju reč koja bi iskrsla kao dokaz da je pripovedanje zaista u prvom licu.

Čak i da se tokom čitanja podsvesno vreba da li će se pripovedač negde odati, na takav se propust neće naići, ali opet vredi i dalje tragati, samim tim što će se onda paziti na svaku reč, što je inače ključno za razumevanje Kecmanovićevog dela.

Sve i da je pripovedanje sa skrivenim pripovedačem bilo samo eksperiment, treba istaći da je to veoma smeo pokušaj, ali takvo pripovedanje u slučaju romana Kad đavoli polete itekako ima i svoju konkretnu svrhu.
Ne samo što je pripovedač tokom mnogih događaja sakriven od ljudi koje posmatra, pa može o njima da pripoveda u trećem licu, i to zaista kao sveznajući pripovedač, nego će i ono što bude doživeo čak i njemu samom delovati kao da se desilo nekome drugome.

Odjednom se našavši u prilici da lično posmatra ono što dotad nije mogao da zamisli ni u košmarima, a zatim dobivši priliku da ispuni fantazije koje ga istovremeno plaše i zadovoljavaju, pripovedač će i sebi izgledati tuđe onoliko koliko je fizički tuđ svima ostalima.

I da je pripovedač doveden u neugodan položaj samo da bi se izbliza, u ličnom tonu a ipak sa dovoljne distance, prikazao nagli susret sa ljudima čije ponašanje nikoga ne ostavlja ravnodušnim, opet bi i to bilo dovoljno za visok kvalitet samog romana.

Međutim, ono što pripovedač posmatra iza odškrinutih vrata, a potom i sâm doživljava, samo je povod za mnogo dublja razmatranja o društvu koje je svesno svojih nedostataka, ali zna, zahvaljujući primerima iz istorije, kako da to nadoknadi i kako da nastavi svoje postojanje.

Iako suočeni sa postepenim biološkim gašenjem, pripadnici takvog društva ne prezaju da u svoje redove uvedu one koji su im dotad bili sasvim tuđi, a koji im više neće biti tuđi čim prihvate pravila koja se ulaskom u društvo nameću.

Naprotiv, oni koji su naknadno primljeni postađe tuđi sami sebi, pa će im tek onda sve ono što su ranije doživeli izgledati kao da je pripadalo nekom životu koji nikako ne može biti njihov.

Piše: Dušan Milijić
O knjizi "Odgovor" Hane Adrović

Kad bi se izjava „Puče mi žica na čarapi“, umesto na početku ispovesti Hane Adrović u knjizi jednostavnog naslova Odgovor, nalazila u vidu statusa na nekom od autorkinih profila na društvenim mrežama, sigurno bi bila plodno tlo za lascivne i provokativne komentare kakvi su maltene postali metafora neraskidivo vezana za ime voditeljke popularne emisije Nešto drugačije.

Redovnim sastavljačima kontroverznih komentara na digitalnim profilima Hane Adrović mogla bi da se uzburka mašta i kad na početku predgovora knjizi Odgovor, koji je napisala psihološkinja Ana Mirković, pročitaju da je žena poput vrećice čaja zato što tek kad se nađe u vrućoj vodi sazna se koliko je jaka – bez obzira na to što je Ana Mirković u datom slučaju citirala tvrdnju Eleonore Ruzvelt, koja nije ni mogla naslutiti da će se u budućnosti pojaviti nešto što će biti okarakterisano terminom digitalno nasilje.

Iako na naslovnoj strani Odgovora jasno stoji da je mnogo pitanja o digitalnom nasilju dok je odgovor samo jedan – što bi trebalo da ukaže na osnovnu tematiku knjige – ipak će sa svakim narednim poglavljem biti sve jasnije da se u samoj knjizi znatno više spominje sâm termin „odgovor“ nego što se daje konkretan odgovor na bilo koje od mogućih pitanja, a ovaj je nedostatak svojstven svim tekstovima koje potpisuje Hana Adrović kao autorka.

Nešto je drugačije (da se izrazimo u skladu sa nazivom popularne emisije) u tekstovima ostalih autora, jer sama knjiga Odgovor koncipirana je kao zbornik različitih mišljenja, i to na principu svojevrsne prstenaste kompozicije, pri čemu spoljni, takoreći zaštitni prsten čini uvodna stručna reč Ane Mirković i zaključak u vidu malog leksikona o digitalnom nasilju (sa odrednicama preuzetim iz Pojmovnika rodno zasnovanog nasilja počinjenog posredstvom tehnologije Hristine Cvetinčanin Knežević), da bi unutrašnji prsten činila memoarska ispovest Hane Adrović, koja je ponegde prekinuta ispovestima njenih prijateljica ili sagovornika, uz komentare sa društvenih mreža koje je autorka izdvojila, dok centralni sloj predstavlja tekst urednice Marije Radović, koji vidno odudara od ostatka knjige, jer se u njemu ne govori uopšteno o digitalnom nasilju niti se neprestano najavljuje neki odgovor koji nikako da se pojavi, nego se nepristojno komentarisanje ilustruje konkretnim primerima i doslovno se prenose reakcije izazvane takvim komentarima.

Stoga se iz Odgovora, premda je Hana Adrović istaknuta na naslovnoj strani kao da je autorka knjige u celini, više saznaje o verbalnim i digitalnim uvredama koje je Marija Ratković dobijala zbog sopstvenih stavova, nego što se saznaje o perverznim komentarima izazvanih fizičkim izgledom Hane Adrović, tako da je za čitanje knjige, tačnije za čitanje onih poglavlja koje kao autorka potpisuje Hana Adrović, neophodno unapred znati barem poneki od onih komentara koji su izazvali šokantne reakcije čim su se pojavili na autorkinim digitalnim profilima.
Zapaža se pritom da je jedino u tekstu Marije Ratković veoma jednostavno i precizno, i to matematičkim jezikom, definisana prilično jednostavna formula najvećeg broja perverznih komentara postavljenih ispod fotografija ili statusa Hane Adrović, a formula je sledeća: kad bi ona bila iks, on bi bio ipsilon i radio bi joj zed – što je dovoljan pokazatelj plitkosti i primitivnosti samih komentara.

Moguće da je Hana Adrović (svojevoljno ili na sugestiju neke od ostalih autorki tekstova u knjizi) svesno izbegla da konkretno spomene koji je bio prvi perverzni komentar zbog kojeg se zapanjila, kao što je izbegla i da doslovce navodi one opaske koje imaju više nego jasnu seksualnu ili čak pornografsku konotaciju (komentar koji se svodi na to da bi neko ušao u nju kao Hitler u Poljsku 1939. naveden je samo kao citat iz jednog intervjua), jer tako bi čitalac mogao da od poglavlja do poglavlja iščekuje kada će najzad autorka da citira kontroverzne komentare i da prizna kako se osećala kad je spazila prvi takav komentar, pa bi knjiga ispunila svoju misiju ako bi naterala znatiželjnog čitaoca da zarad iščekivanja lascivnih detalja stigne do poslednje stranice ne pročitavši nijednu opscenu reč unutar ispovesti Hane Adrović, premda ih je očekivao na desetine.
Ali, kao što se u knjizi više puta spominje izraz „odgovor“ nego što se daju bilo kakvi odgovori na pitanja koja ni sama nisu do kraja jasno formulisana, očigledno je da se o Odgovoru mnogo više govorilo (i to pre nego što je objavljen) nego što će potom biti čitan – uprkos preterano upadljivom broju pohvala koje su odštampane na zadnjoj korici knjige i koje potpisuju eminentna imena iz sveta publicistike.

Možda bi knjiga o digitalnom nasilju privukla veću pažnju da se zadržala na prvom prstenu, dakle na stručnom mišljenju psihološkinje Ane Mirković i na definisanim odrednicama vezanim za digitalno nasilje, ili da je kratka naturalistička ispovest Marije Ratković pretvorena u duži prozni oblik ne bi li se približila zadovoljavajućem formatu koji knjiga kao pojam podrazumeva.

Ako se mislilo da će ime i lik Hane Adrović na naslovnoj strani privući mnogo veću pažnju čitalačke publike nego što bi se to postiglo da su objavljeni samo stručni pogledi Ane Mirković ili samo iskrena ispovest Marije Ratković, teško da se takva zamisao može ostvariti, jer sastavljači perverznih komentara na račun Hane Adrović ne mogu se listom pretvoriti u čitaoce knjige koju ona potpisuje kao autorka, dok oni koji nisu upućeni u suštinu samih komentara neće ni na osnovu brojnih preporuka ni na osnovu naslovne strane pronaći u Odgovoru bilo šta zanimljivo, mada je knjiga prvenstveno namenjena onima koji kao posmatrači sa strane uopšte ne reaguju na digitalno nasilje, ili je bolje reći digitalno dobacivanje – kao što se inače ne reaguje na fizičko nasilje ili na neprimereno verbalno dobacivanje – nego što je namenjana onima koji nesputano vrše digitalno nasilje i koje bi teško dirnula bilo čija iskrena ispovest o ovoj sve aktuelnijoj temi.

I psihološkinja Ana Mirković baca akcenat na posmatrače nasilja kad naglašava kako su pravi superheroji oni koji reaguju da bi zaštitili osobu koja trpi nasilje, dok će se Hana Adrović posredno dotaći i razloga zbog kojeg mnogi ne reaguju na digitalno nasilje, jer ni autorka ne može da pobegne od pitanja koje je mnogima moralo pasti na pamet i koje se svodi na to da li je ona sama htela da dobija perverzne komentare (u krajnjem slučaju, i takvi su komentari dokaz popularnosti i gledanosti njenih emisija), a čim se javlja takva sumnja, onda se mora javiti i pretpostavka kako žrtva digitalnog nasilja i ne želi bilo kakvu pomoć, pa je zapravo jedini konkretan odgovor Hane Adrović izričito napominjanje kako nikada nije želela da dobija takve komentare.

Osim što se autorkina ispovest – koja se pretvorila u priču o njenoj novinarskoj karijeri uprkos autorkinoj želji da ne bude tako – razlikuje od ispovesti Marije Ratković već zbog toga što se Marija Ratković ne ustručava da citira i nepristojne izraze koji su joj bili upućeni, upadljivo je da se razlikuje i njihovo poređenje digitalnog nasilja sa fizičkim, jer dok Hana Adrović bezrezervno pronalazi paralelu između uvredljivih komentara na društvenim mrežama i nasilničkog ponašanja u školi, dotle Marija Ratković s pravom odbacuje takvo poređenje zato što se od vršnjačkog nasilja po školama lako može pobeći čim se uđe u roditeljsku kuću, dok se od digitalnog nasilja ne može pobeći običnim diskonektovanjem ili gašenjem računara, za šta su dokaz i pojedina samoubistva izazvana upravo uvredljivim komentarima na društvenim mrežama.

Nije teško pretpostaviti da je Odgovor koncipiran kao zbirka tekstova više autora zato što Hana Adrović ne bi mogla sama da pronađe pravi odgovor na jedno kompleksno pitanje, pa je potražila pomoć stručnog lica, ali i onih koji su sami pretrpeli digitalno nasilje ili su preventivno udarili na njega kako ne bi postali njegove žrtve (iako na samom početku stoji napomena da je ovo „knjiga o prijateljstvu“, pre bi se moglo reći da je ovo knjiga koju je sastavilo nekoliko prijateljica), a sa druge strane posebnu draž knjizi daju iskrenost i naivnost koje se ogledaju u tome što Hana Adrović svesno i neskriveno luta tražeči pravi odgovor, pa makar on ispao i krajnje pogrešan ili nedorečen.

Tako će većini čitalaca odmah biti jasno da nije logično što je Hana Adrović pomislila kako je sastavljačima perverznih komentara na njen račun bio cilj da ona prekine rad na svojoj emisiji, jer očigledno je stvar potpuno suprotna, tačnije cilj je bio da ona nastavi sa javnim poslom kako bi oni mogli što više da komentarišu i da na taj način privlače pažnju, ali i da troše energiju koju bi inače trošili onako kako je Marija Ratković opisala: iznošenjem sopstvenih seksualnih fantazija pred drugarima, pa i pred drugaricama – ali, i takva autorkina omaška u zaključivanju utoliko je više simpatična zato što je iskrena i spontana.

Piše Predrag Bojinović
O knjizi „Ples među podsjenama“ Emira Sokolovića


Ima knjiga i knjiga, dobrih i loših, velikih i malih, a sve su dragocjene i neponovljive, pogotovo za svoga autora ljubomorno jedinstvene. Ipak, iskrsne ponekada i neka veoma neobična i po mnogo čemu unikatna knjiga, a o takvoj danas pišemo. O sjajnoj, divnoj knjizi, velikoj i blještavoj,  lijepoj na prvi pogled ali i na svaki naredni. Knjiga koja vas ostavlja zapitane otkud i kako, kojom drskošću i hrabrošću je stvorena te je takva došla ovako gizdava pred nas.

Ova knjiga je dugo postojala kao manuskript, dakle rukom pisana knjiga u veoma ograničenom broju primjeraka (mislim da ih je bilo pet), da bi nekim slučajem ili igrom zvijezda u podsjenama nekako došla i do izdavača koji ju je prepoznao i usudio se da je štampa uprkos estetski veoma izazovnom ali zašto ne reći i skupom procesu kojim je ova knjiga došla pred čitaoce.

U pitanju je neobična kolekcija od šezdeset četiri reprodukcije slika Gistava Moroa (Gustave Moreau) uz isto toliko pjesničkih odjeka na ova djela od strane Emira Sokolovića. Koncepcija knjige je relativno jednostavna,  na lijevoj strani se nalazi slika a na desnoj pjesma, reklo bi se prejednostavno, ali u jednostavnosti je genijalnost, zar ne. Svaka pjesma je kako rekosmo odjek slike koju prati, ili opis ili ekfraza jedne slike. Ovdje se slikarstvo i poezija nadopunjuju, sjedinjuju i pretvaraju u neku novu umjetnost. Istina, kako reče jedan od recenzenata, Marko Bačanović, ovo nije prvina kod južnoslovenskih autora, radili su to prije Sokolovića Crnjanski, Popa, Maksimović, Matoš, Dizdar, ali toliko davno i već zaboravljeno da je ovaj postupak danas toliko neobičan da skoro predstavlja avangardu. Saglasili bismo se sa Bačanovićem, zapitani jednostavno koji bi to autor imao hrabrosti da se upusti danas u ovakav poduhvat, a o izdavačkom poduhvatu da ne govorimo u koji se upustila izdavačka kuća Besjeda sa ovom knjigom. Ili, današnjim jezikom pojednostavljeno, koliko to košta u štampi i da li se može šta zaraditi od ove knjige, to bi bilo osnovno pitanje svakog izdavača. Ovaj izdavač je, čini se slijedeći autorovu viziju, sa ovom knjigom zaradu tražio na nekom drugom, uzvišenijem mjestu, u sjećanjima i nezaboravu.​

Piše: Sanja Radulović
Recenzija zbirke kratkih priča „Prisustvo” Dejana Lučića, Poetum 2025.

Moglo bi se reći da su priče u zbirci „Prisustvo” Dejana Lučića životne referišući se na prapočetke kratke proze, usmena predanja, okupljanja oko vatre i čuvanja od zaborava prepričavanjem onoga što se desilo ili se moglo desiti. Moglo bi se reći i da su težnja da se otrgne od zaborava ono što ne bi trebalo da bude zaboravljeno ali i podsjećanje da zaborav kao takav ne postoji u situacijama kada smo suočeni s gubicima bliskih ljudi. Ipak, odlučila sam da odem korak dalje i odgovorno kažem da su priče u ovoj knjizi sam život. U svojoj punoći, ni dobar li loš, ni taman ni svijetao, život koji izmiče svakom pokušaju definicije prkoseći životnošću i ističući tako svoju prednost nad teoretisanjem o njemu.

    U ovim pričama nema pretpostavki i nagađanja o tome kako život treba živjeti. Pripovjedač nam precizno prenosi svoje perspektive i ne štedeći dijeli iskustva čineći to uvjerljivo tako da je suvišno pitanje da li je riječ o ličnom iskustvu ili o izvrsnom znalcu koji, kao i svaki kvalitetan pisac, posjeduje dar za razumijevanje ljudskog ponašanja ali i osjećaj za detalje. Da li narator poznaje istorijske prilike (u kojima se njegovi junaci nalaze ili on sam, dovodeći sebe nerijetko u središte priče) takođe nema sumnje. Bilo da se radnja dešava u sadašnjem trenutku, što takođe u istorijskom smislu nije nimalo beznačajno niti naivno, ili se desila u prošlosti, uvijek nam se jasno i precizno daju sve informacije karakteristične i neophodne za razumijevanje onoga o čemu se pripovijeda. Za zaboravne, a usudiću se reći, da smo kolektivno skloni tome, vrijedno je podsjećanje da ko ne pamti iznova proživljava. Čini se ponekad da mi neprestano živimo važne, pa i presudne, istorijske trenutke. Svakako, ako govorimo o bogatstvu u tom smislu, možemo se smatrati bogatašima. ​