|
Piše: Sanja Radulović
(o knjizi „Sedam paunica” Ljiljane Milosavljević) U vremenu u kojem je normalizovano da se roditelji staraju da djeci kupe stan čim ih donesu iz porodilišta, na književnom nebu, u jednom paralelnom vremenu, rađaju se ovakve knjige koje će obezbijediti vječno (pod)sjećanje da je ulog u uspomene neprikosnovena dragocjenost. Saznanje o toj važnosti, uz neizostavnu ljubav, podarili su trud da se riječi brižljivo zapišu, objedine, sačuvaju i na kraju ukoriče. Ne želim potcijeniti važnost egzistencijalnih pitanja; uz stan, hranu i još poneku nužnost, dodajući sve nametnute potrebe, trend vremena i poneki luksuz, ali imati ovakvu knjgu biće privilegija a tek će njih sedam moći da se pohvale da je ovo njihova knjiga. I biće s pravom ponosne, istinske paunice.
2 Comments
Piše: Milena Blagojević MPhil
O gotskom romanu "Okretaj zavrtnja" Henrija Džejmsa Dvosmislenost obrazloženja događaja uzrokovana nedefinisanošću psihofizičkog sklopa čoveka i varljivošću njegovog perceptivnog aparata usled snažne sugestivnosti konstitutivnih elemenata toposa i uzajamno prelivanje realnosti i fantazije kroz približavanje opskurnog u području egzistencijalne jeze u romanu Henrija Džejmsa „Okretaj zavrtnja” Gotski roman Henrija Džejmsa pod naslovom „Okretaj zavrtnja”, važi nesumnjivo za jedno od najznačajnih ostvarenja u žanrovskom okviru, ukoliko se prevashodno posmatra misteriozna i zastrašujuća radnja ovog dela koju karakteriše vrtoglavo odvijanje opskurnih događaja što snažnom sugestivnošću izazivaju uznemirenost u osećaju neminovnog približavanja jezivih trenutaka, smeštenih u određenim intervalima priče, čiji intenzitet polako narasta, ali nikad ne donosi konkretno razjašnjenje. S obzirom na nerazrešenost situacije na samom svršetku romana i dvosmislenost krucijalnih rečenica, naročito brojnih dijaloga utaknutih u pripovednu strukturu, može se opravdano reći da delo po svojim suštinskim pitanjima prevazilazi žanrovsku omeđenost i predstavlja predložak za studiozno psihološko i filozofsko proučavanje ponašanja likova i njihovih uzajamnih relacija, u prvom redu glavne junakinje kao nosioca fabule i ambivalentnih promišljanja i zapitanosti o ontološkom karakteru pojava u staroj plemićkoj kući u Eseksu. Uvodna naracija, koja razmatra zbivanja nakon mnogo godina, proteklih od vremena dešavanja centralne radnje, može zbog izvesnih podudarnosti da navede čitaoca na pogrešan zaključak, što pokazuje izvanredan manir pisca da stvari predstavi onakvima kakve u biti možda i nisu, i ta opšteprisutna modalnost prožima se kroz glavni pripovedni tok uz dodatnu neodredivost dešavanja. Čitav centralni deo pripovesti dat je u prvom licu, te se događaji prelamaju kroz prizmu posmatranja protagonistkinje, i svi drugi junaci romana i njihovo ponašanje i kretanje oslikani su kroz njenu vizuru i putem njenih razmišljanja. Stoga verodostojnost zbivanja pre svega zavisi od psihofizičkog stanja glavne junakinje, koje čitaocima ostaje nedokučivo. Piše: Mirko Škiljević
Osvrt na roman "Povest o smrti Kaščeja besmrtnog" Olivera Jankovića Roman POVEST O SMRTI KAŠČEJA BESMRTNOG, Olivera Jankovića objavljen 2024. U izdanju 4SE, uvodi čitaoca u bajkoviti svet iza kojeg se u podtekstu krije duboka promišljenost o čovekovoj pravoj prirodi. Već naslov u sebi sadrži misteriju. Smrt besmrtnog! Kako je to moguće? Besmrtnici se ne bi tako zvali da umiru, zar ne? Susret glavnih junaka ovog literarnog putovanja kroz ljudski karakter, Stamena i Kaščeja, smrtnog i besmrtnog, događa se u Gornjem gradu koji autor dočarava kroz vremenski neodređenu atmosferu koju zadržava sve vreme puta preko ravnice do Donjeg grada. Pored simbolike Gornji grad-ravnica-Donji grad i ta neodređenost ima svoje značenje. Ukazuje li na unutrašnji svet na – u materijalističkim kategorijama nemoguću – komunikaciju između prolaznog i večnog? U bajkama kao i u unutršnjem svetu sve je moguće a taj neograničeni potencijal ima svoju svrhu. Koju? Da li je mašta način na koji nam se unutrašnji svet obraća? Da li to simbolikom magičnih kočija kojom Oliverovi junaci nadilaze prostornu-vremensku barijeru, ukazuju na potrebu okretanja pogleda sa spoljašnje ka unutrašnjoj percepiciji radi njihove harmonizacije? Da li njihovo postavljnje u poziciju posmatrača iz koje se, istovremeno ostaje u neprestanom sada ali i ponire u ono što je prošlo i iskače u ono što još nije došlo, ukazuje na pravu prirodu ljudskog bića? I čemu to? Da li tako večno zaslužuje svoju smrt? Piše: Radoslav Mandić
Prikaz dela ,,Otkrovenje staroslovenskih priča”, Rastka Petrovića, Sumatra izdavaštvo ,,Stihovi, nosite me daleko od ove zemlje: u mukama me za bolji život rađala majka, radi višega otac je sa ushićenjem plodio; život mora da je drag, a ljubavnom da se stremlje kada sam se kao Magbet u tolikoj žurbi rodio; nad rekom a pod nebom lovcu na domet leti čajka: za njom, o za njom, stihovi moji, budimo hajka! Budimo hajka! Evo druma po kom gazimo puk ljudi, na konjima smo, mladci smo, stupamo krepki gvožđa volje: osvrnem li vam lice, na njemu osmeh, tuga i ćudi, ali upravljenom unapred značenje mora da je čudno bolje;" Ova knjiga pored priča sadrži i poeziju Rastka Petrovića naslovljenu kao ,,Otkrovenje", i u njoj se pesnik, pisac, jedinstvena pojava u književnosti između dva rata kod nas poigrava sa simbolima, mitologijom, stanjem svesti i duše proničući duboko u prošlost, često i magijski, imaginarno, u magnovenju, oslikavajući na neverovatan način svetove koji su odavno iščileli iz sećanja. Bilo da se stavlja u kožu Joakima, Slovena iz perioda pokrštavanja, koji prelazi put od nasilnika, lenjivca i pustinjaka pa do lovca i ratnika koji nemilice ubija, pljačka, a prethodno se skrušeno molio Bogu u osami šumovite planine, ili se poigrava provokativno sa likom Svetog Save koji u jednoj sceni daje priči pomalo neracionalan ton, Petrović sa istorijske, religiozne, ljudske strane naposletku približava današnjem čitaocu predačka predanja i često istog natera da se zamisli pred spletom reči i rečenica kakvima možda niko kod nas nije pisao. Upravo ta stanja junaka priča, to njihovo ispoljavanje osećanja, unutrašnji monolozi, porivi, doprinose da ih osetimo opipljivima, istinskim, živima. Petrovićev ratar je osakaćen, obogaljen, pa u jednom snu pesnika on ipak na nebesa uznesen dobija nazad svoje udove, vraća se na zemlju, uzima ralo i ore, ore, ore celu zemlju sve do Beograda, gde mu najviši činovnik vadi trnje iz peta, očigledno je ovo alegorična slika odnosa države prema veteranima. Po povratku kući žena mu pokazuje punu sobu dece, i ovo je paralela sa velikim brojem siročadi iz rata, ali je pisac na jedan bajkovit način predstavio ratnika, junaka, koji se poput feniksa uzdiže i vraća da bude ono što je bio, seljak koji brani, radi, hrani... Piše: Radoslav Mandić
Prikaz romana ,,Ribari”, Čigozi Obioma, u prevodu Marka Mladenovića, Izdavačka kuća Laguna Uvek kada neko za glavne junake svog dela stavi skupinu dece, delo mora da obiluje avanturama i živošću. Nemojte misliti da je ovo nešto poput ,,Toma Sojera", ili ,,Čarlsa Dikensa", ili možda ,, Dečaka Pavlove ulice", mada kada su dečaci u pitanju, oni se ne razlikuju preterano bez obzira na kom se kontinentu nalazili. Nigerijski pisac Čigozi Obioma donosi nam priču o braći Agvu, Ikeni, Bodži, Obembeu, i Bendžaminu koji je narator. Oni imaju još jednog malog brata i sestru, Dejvida i Nkem. O čemu nam govori ova priča? O odrastanju u Akureu, jednom gradu u mnogoljudnoj Nigeriji, pomešanoj etničkim i verskim grupama, čestim sukobima frakcija, političarima i njihovim kampanjama, o sistemu obrazovanja i o načinu života u ovoj zemlji sredinom devedesetih. Nemam baš često priliku da čitam o podsaharskoj Africi, još manje njene pisce, pa mi je ovo delo dobro došlo. Kako Obiomini junaci provode vreme? Imaju sreće što su im roditelji solidno ekonomski situirani, pa mogu u privatnu školu, imaju krov nad glavom, dvorište, konzolu za video igre, i uopšte život im se ne razlikuje mnogo od naših života devedesetih, kad malo bolje razmislim možda im je i bolje. Na ovom mestu će pasti u vodu ona uvrežena pretpostavka da je Afrika mesto gde nema opstanka. U Africi i te kako ima siromaštva, ali ima i država koje su bogatije od proseka. Drugo, ne manje bitno, stanovnici afričkih zemalja su jako prilagodljivi i snalažljivi pa su naučili da žive sa jako malo sredstava za život, možda bi od njih i mi mogli da naučimo ponešto. Vratimo se sada na roman čija radnja se prostire po Akureu, njegovim ulicama i zloglasnoj reci na kojoj braća bez znanja roditelja pecaju. Susret sa gradskim ludakom, koji predviđa smrt jednog od njih od ruke nekog od preostale trojice, počinje da stvara jaz među braćom i na često surov način prikazuje njihov preobražaj i rano sazrevanje. Ikena se povlači u sebe i ruši sve što ga vezuje za braću koja opet pokušavaju da mu se približe, ali ih on odbija od sebe. Nesreća se već pomalja, ali dok ne stignem do nje, ispričaću vam i o ,,Kazni", bičevima od kravlje kože, koju njihov strogi otac sprovodi za veća i manja nepočinstva, zatim o komšiji koji bukom svog starog kamiona budi komšije i izaziva svađu, potom o prodavačici kikirikija i svešteniku jedne od mnogih crkava bitnih za radnju, džamiji koja oslikava, zajedno sa crkvama, versku raznolikost države, političaru koji helikopterom sleće u Akure i pozdravlja mase, pijacama i radnjama sa svakakvom robom, željom da deca budu što školovanija i na što boljim pozicijama u društvu, majci koja preti očevim batinama i ne snalazi se sama pošto ovaj ode na drugo radno mesto, u drugi grad. Da li vam sve ovo deluje poznato? Piše: Radoslav Mandić
Osvrt na zbirku poezije ,,Sama protiv beonjača", Jasne Jeremić, Izdavačka kuća Poetikum Pesme kao lek, pesme kao beg, pesme kao magnovenje i umetnički san. Od onih tananih, osećajnih, do onih u kojima se vrišti od spoznaje nemogućnosti promene nečega. Pesnikinja, vešta pletilja stihova koje poput raznobojne vunice sklapa u celinu, te dobija fini šal čija toplota štiti telo, možda i misli, i preliva se ta mekoća u vidu šal-pesme, i vrti se svet oko nje u hiljadama boja. Pesnikinja, moja vršnjakinja, starija od mene mesec i po dana, nosi sa sobom svu onu melanholiju naše generacije kojom smo prožeti, pomalo zalutali u ovo vreme podsmeha izraženostima lepog. Stihovi su joj često gusti, topli kao more, preplavljuju, umiruju, nagone na promišljanje. Konstrukcije, metafore, oblikovanja ne mogu biti lepše. Pisano je iz duše, upućeno drugim dušama. Vilinski, na momente. Prožimanje tradicije i modernog. Poezija, to su mostovi, Jasna ih gradi kroz lepršanje lirike. Piše: Radoslav Mandić
Prikaz romana ,,Vandalizam", Toma Kristensena, u prevodu Radoša Kosovića, Izdavačka kuća Blum Evo potresa evropskog čoveka. Evo prepuštanja, evo delirijuma, neprepoznatljivosti. Evo nama Olea Jastraua, urednika književne rubrike u kopenhaškom listu Dagblade, muža, oca, levičara u mladosti, izgubljenog u vremenu političkih, ekonomskih i društvenih previranja. Postoje barovi koji rade čitavu noć. Alkohol je lek za slabost. Vene su pune oštre tekućine koja otupljuje. Stavovi se krnje poput staklenih čaša lošeg kvaliteta, u viskiju ne postoji ništa sem istine, pivo hladi vatrena nepca. Ruine od ljudi, slabići, u nemogućnosti da pobede porok. Ugledni ljudi se valjaju u blatu kao životinje, pa ipak ne prolaze pored zadimljenih, zamračenih lokala već ulaze u njih. Svetlost im smeta, ona pročišćuje, a oni žele otrov u sebi. Jastrau ima sve, pa opet s pomišlju da je izneverio ideale iz mladosti opija se sa mladim Stefanijem čiji otac je pisac knjige koju je nedavno kritikovao u svom listu. Otac i zabludeli sin. Jedna sramotna priča o sifilisu preko sluškinje koju su uzeli i jedan i drugi. Bolest, suze, krv i još alkohola. Optužujući pogledi, noć se menja za dan, dan se menja za noć. Krug se zatvara, kao kod Hamsuna koji je bio poštovalac ovog dela. Ispijeni novinari, svet barskih stolica i uglađenih konobara, koktel majstor Lundblum. Večito pijani džentlmen Kjar, katolik Vuldum, pronicljivi Kriger i njegova supruga Luise, neočekivan obrt. Crna Else, crna dama, gipko telo kojem se ne odoleva. Da pomognu uvek žele oni od kojih se čovek to najmanje nada. Samo, da li Ole Jastrau želi pomoć, ili želi da potone u bezdan. Lebdeti u mraku, bluditi u senkama, piti, piti, piti i svako jutro obećavati sebi da se nešto mora uraditi, promeniti, no propast ne spava i nedaće se nižu kao tramvaji na ulici Vesterbru, ili ulici Isted, nije ni bitno. Piše: Dr Tanja Rončević
O zbirci poezije "Za(š)to" Sanje Radulović U kročeanskom sagledavanju zadatka pesnika i poezije, Sanja Radulović u 48 „zaštozatizama”, oneobičavanjem, proniče pojave i otkriva nam svoje spoznaje. Kao enciklopedija sa pitanjima i odgovorima ‒ zašto / zato ‒ Sanja eksponira moć pesnika da evocira iskustva, okolnosti, situacije. Knjiga se otvara motivom dečje igre prekinute ratom i nadalje ova dva motiva, rat i igru, povezuju prostor i vreme, mišljenje i pevanje, u svojoj apsolutnoj paradoksalnosti. Autorka u igru neposredno uključuje i čitaoca otvorivši mu prostor igre odgonetanjem smisla pesme putem naslova. Neke stihove uokviruje idejom da stvarnost sledi neku vrstu unapred određenog puta pa se determinizam sučeljava sa žuđenom slobodom. Zagovara etiku vrline (poput Sokrata i Aristotela) jer delanje u skladu sa vrlinom osigurava život dostojan Čoveka. Kritikuje hipokriziju koja uključuje tvrdnje o znanju koje govornik nema, tvrdnje o doslednosti ili vernosti koje osoba ne poseduje. Navodi nas da preispitujemo ulogu potrošnje u realitetu naših života, pošto kupovina materijalnih dobara nije ključ za postizanje sreće i društvenog statusa. Optužuje rat za poništene boje u svakom delu našeg bića, optužuje za neizlečivo osećanje izbeglištva, za rane neprebola. Osuđuje simulirano okruženje društvenih mreža, užurbanost i surovost savremenog sveta koji anulira roditeljstvo, osuđuje jaz čoveka, prirode i Boga i nada se neočekivanom preokretu događaja, nekoj prividnoj entropiji koja će imati potencijal da nas spasi ako preuredi sistem. Knjiga se zatvara pronalaženjem tražene sigurnosti u duhu ili materiji, manje je važno, ali izvojevanog oslobađanja i stabilnosti, one koja više nema želju za pitanjima. Piše: Radoslav Mandić
O knjizi "San pravednika" Volfganga Hilbiga u prevodu Bojane Denić Nameće mi se pitanje. Da li je Hilbig čitao Handkea ili je Handke čitao Hilbiga, jer iako urednica Bojana Denić u nadahnutom pogovoru na poslednjim stranicama ovog dela daje paralele sa Kertesom, navodeći reči Hilbigovog biografa Martina Opica, što nesumnjivo ima osnova, jer i Kertes duboko prodire u sebe tražeći smisao postojanja i pokušavajući da shvati zlo koje mu se dogodilo, meni se nekako po građi rečenice, toku radnje, slikama koje Hilbig donosi ovde pomalo pričinio i veliki Handke, skoro pa autorov vršnjak. Ne znači to nipošto da je Hilbig pokušavao da piše isto, može značiti samo da je on za mene posle ovog prvog čitanja veliki, veliki pisac. Takođe, poput Handkea i Esterhazija i Hilbig često ubacuje motiv majčinstva, samu majku koja izranja iz magle pripovedanja na neočekivanim mestima, tvoreći na taj način možda i neko prikriveno opravdanje i kajanje za neke piščeve postupke. Piše: Jelena Bukilić
Booki na Insta O knjizi "Drvo" koju je priredio Đorđe Matić ,,Ja sam zemlja duh je ptica ja sam zemlja duh je ptica samo Božja pozajmica meni." ,,Drvo" Gibonni Mislim da ne postoji niko kome makar jedna Džibonijeva pesma nije napravila neki pomer u duši, izazvala neko unutrašnje talasanje, nekoj suzbijenoj emociji otvorila put, oslobodila je, vazdigla. Ako nijedna druga, onda barem ultimativna ,,Oprosti". Jedna reč, moćna reč, reč koja otvara nebesa, a kamoli srce. Jedna reč... Zapovest. ,,Hodaj", jer ,,nebo strpljive voli". ,,Toleranca", priča našeg doba u kojem svedočimo kako ,,opet se žuri ljudima, da siđu na niske grane". ,,Libar", ,,Tempera", ,,Žeđam"... Žedni ovako lepih pesama koje predstavljaju skupocenu zlatnu nit duboko utkanu u našu svakodnevicu, ne možemo a da se ne divimo pesniku/lirskom subjektu koji traži ,,previše od ovih rima/od riječi što ne prilaze" i čini nam se nemogućim da njemu reči ne prilaze. Rekli bismo da one obleću oko njega, dok on mirnim okom, strpljivo, prilježno, bira retke, pokatkad arhaične, drevne, osunčane, zadojene medom, bijene vetrom, opasane strukom miomirisa...odležale na jeziku dugo a opet takve da zvuče kao nove. Kao da je napravio udicu za njih. ,,Udica"... Sećam se decembarskog dana pre osam godina kada se pojavio Jergovićev tekst o jednoj od najboljih Džibonijevih pesmama. Sećam ga se dobro, pogotovo divnog zapažanja o obliku ,,zadije", ali nerado mu se vraćam. Zapravo, ne vraćam mu se iz straha da ne oživi opet bremenit decembar, utešne svetlosti i otužnog vazduha, koji je nagoveštavao da je život spremio udicu koja se neće moći izbeći. I premda sam ranije slušala mnogo tvrđi zvuk, Džiboni je imao uvek posebno (sigurno) mesto koje je zadobio još iz vremena Osmog putnika. Kada se pojavio album Unca Fibre (vodič za brodolomce i anđele čuvare), nije bilo šanse da svi oko mene ne znaju napamet ceo album koji otvara prejaka ,,Anđeo u tebi". I kad pukne Baretov glas: Piše: Mirjana Dimitrijević
O romanu "Miraž" Mladena Đorđevića Žanrovski raznovrsno delo čija je radnja smeštena u pustinji. Kad sam ga pročitala, dugo sam razmišljala o pustinjskom ambijentu i njegovom uticaju na psihu čoveka, ratovima koji se stalno vode i kosmičkim tajnama. ,,Priroda nam uvek sve govori. U pustinji svako pronađe ono za čime traga“, odgovorio mu je Akira sneno. ,,A za čime ti tragaš?“, ubacio se Sergej u razgovor. ,,Za tamnom i hladnom stranom čoveka koju ovi predeli ogole“, uzvratio mu je Japanac staloženo. Već u prologu svedočimo strašnim dešavanjima u Sahari 1979. godine. Kada je nomadski narod odlučio da se odmori i prenoći, to mu je bila poslednja noć u životu. Pustinjska oluja (ili nešto iz njenog vrtloga) ne samo što je uništila njihov kamp već je i zverski iskasapila ljude. Samo jedan dečak je uspeo da preživi i pobegne. Mesto i vreme pokolja važno je sagledati u istorijskom kontekstu: Auzu pojas na granici Čada i Libije i ratni sukobi između ovih afričkih država. U to vreme pukovnik Muamer el Gadafi pokušavao je da pripoji ovaj pojas Libiji, dok su se strane zapadne sile mešale i pomagale Čadu, pokazujući vlastite interese. Piše: Predrag Bojinović
Predrag Bojinović blog O knjizi "Deca" Milene Marković Teško je i pretpostaviti kako se neka knjiga nađe pred čitaocem, slučajem ili namjerom. Svjesno ili nesvjesno. Često mi se dešavalo da neka knjiga do mene dođe tako, niotkuda. Ova nije, ova se probijala kroz teške i zapretene mreže nepovjerenja i prostog primitivnog odbijanja sagledavanja šire slike. Dešava se to nekada, svima se dešava i to nije problem, problem nastaje kada to ne želite da prihvatite. Srećom, ja sam prihvatio, uvijek to na kraju uradim, povinujem se neumitnom i prirodnom. Prvi puta sam čuo za ovu knjigu nakon što je dobila NIN-ovu nagradu, ne znam koje godine, ne tako davno. Nešto se nisam pretrgao da je tražim, ne znam zašto. Možda stoga što je tada bilo nekih rasprava oko same nagrade pa i oko toga da li je ovo roman ili pjesma, poema ili slično. Brzo sam je zaboravio. Potom mi je moja najstarija kćerka nekoliko mjeseci kasnije pomenula istu knjigu, preporučivši mi je. Hmmmm, ako neko zaista želi da mi nešto preporuči za čitanje, neka to ne radi preko moje najstarije kćerke. Ne, niste u pravu, mnogo se volimo, mnogo. Ali smo veoma slični, pa pravimo sebi prepreke. A potom sam saznao da ona, ta moja najstarija kćerka i autorica pored samo jednog slovo razlike u imenu, su rođene na gotovo identičan datum. Pa mislim, Milana-Milena; 08.04.-09.04. Previše sličnosti. Nije ni čudo što ti se dopada. Ne želim da čitam! Bar ne još neko vrijeme. Piše: Sanja Radulović
O knjizi „Okreni se gde sunce greje” Ljiljane Milosavljević Zbirka dnevničkih bilješki Ljiljane Milosavljević „Okreni se gde sunce greje“ donosi nam necenzurisanu verziju života govoreći o temi o kojoj mnogi ili ne govore ili govore neiskreno najčešće zbog straha od nerazumijevanja i posljedično osude. U svom najvažnijem dijelu zbirka, osim sveprisutne ljubavi kćerke prema majci i uzvratno, intertekstualno promišlja o moralnom pitanju: da li je ispravno roditelja smjestiti u starački dom. To nimalo lako ni jednostavno pitanje se ukršta sa svim specifičnostima našeg mentaliteta ne izostavljajući emotivnu komponentu rastegnutu do granica nanošenja štete zapitanom. Kad god upoznam ljude koji se suočavanju sa ovakvom situacijom zamišljam ih kako čitaju ovu knjigu osjećajući olakšanje i uvijek im pomenem da postoji knjiga koja razmatra ovu, uopšte ne tako rijetku situaciju o kojoj se nedovoljno govori, tiho i(li) u povjerenju. Zato pišem ovu dopunjenu preporuku koja se u suštinskom smislu ne razlikuje od prvobitne objavljene u prvom izdanju ove knjige a koju sam napisala januara 2020. neposredno po čitanju rukopisa. Veoma često pominjem Andrićevu misao da ni u čemu nismo ni sami ni jedini jer je tako univerzalna i ljudska, shodno tome, lako primjenjiva. A često nam se i čini da smo sasvim sami dok istovremeno ne želimo druge opterećivati svojim problemima, a telefon ne zvoni osim ako neko pogriješi broj, ili prodaje jastuke s memorijskom pjenom, ili bilo šta na crni petak ili bilo koji drugi dan, jer u kapitalizmu je zarada bitnija od pitanja: kako si, mogu li ti nekako pomoći. Važnije je zaraditi novac za sva moranja, ljepote, zdravlja i mladosti od usporiti, zastati i primjetiti da neko (naš) treba podršku. Ponekad je tako malo potrebno! Ova knjiga nudi upravo to malo (a tako mnogo), dijeli s nama najintimnije trenutke dva bića vezana najčvršćom vezom u jednoj novoj neistraženoj stvarnosti koja ponekad zastrašuje svojom nepredvidljivošću. Uz sve to, daruje nam na uvid i podjećanje na snažne emocije koje postoje između majke i kćerke čak i kad su pomiješane one su jasne jer svaka svojom snagom umije da se izbori za svoj glas i svoje mjesto. Moralna dilema u vezi sa smještajem roditelja u starački dom je najsnažniji motiv u knjizi dijelom zbog duboko ukorjenjenog uvjerenja po kojem se taj čin kod nas smatra izdajom. Jer nerjetke su majke koje sebi rađaju djecu i već tim prisvajanjem naizgled brišu strah od samoće. Taj strah je realan i opravdan, ali i odzvanja gorko i zida teretne cigle u preporuci: rodi sebi dijete da ti ima neko donijeti čašu vode kad ostariš. Ovdje nipošto ne želim reći da djeca treba da puste ili napuste roditelja, naprotiv, svaki odgovoran pojedinac zna i osjeća da to nije način na koji se tretira roditelj u starosti, ali šta je onda teško u ovoj priči. Nedostatak sistemske podrške, nedostatak finansija za odgovarajuću njegu i pomoć, nedostatak uključenosti svih članova porodice. Najčešće sve pada na leđa jedne osobe, neću reći ženske a mogu ali ne želim da budem isključiva i pogrešno shvaćena. Piše: Marko Todorović
O knjizi "Beseda jednog drveta o krhkosti ljudi" Olivija Bles u prevodu sa francuskog Ljiljane Mirković Ovaj Francuz uspeo je da napiše sasvim zadivljujuće delo, na momente veoma dirljivo. Puno lepote, sete i sentimentalnosti, orijentacije na male stvari velike vrednosti, borbe protiv upliva izdanaka globalizacije u svakodnevni život. Ono šta stablo održava jeste koren. Koren oraha, na primer, ako se proširi podzemnim hodnicima, u jednom momentu može srušiti čitavu kuću, onog momenta kada se izdigne iznad površine zemlje. Ali, ovde je reč o drugom korenju, onom ljudskom koje umire, a zatim oživljava kroz svaki novi doneti život. I sneg kao pokretač te setne atmosfere, a pritom i beznadne, utišane pri čemu sveopštem krešendu doprinose jedino mašine koje ruše tradicionalno u cilju izlaganja onog savremenog, u delovima i opasnog. Piše: Kristijan Šarac
reč urednika o zbirci priča "Nešto loše u nama" Nenada Mitrovića U našoj izdavačkoj politici akcentovanu teritoriju zauzima kratka forma, a posebno pripovetka. Zato ova zbirka nije mogla doći u bolje ruke, naime, satkana od sedam horor pripovedaka bila je inicijalno perfektno štivo za nas. No, ono što je izdvaja od mnoštva, jeste, koherentna konverzacija sa epohom prosvetiteljstva — kada se horor literatura ustoličila u šestoj umetnosti frapantno monstruoznim stimulansima mrkline i njoj inherentnim natprirodnim pojavama — na moderan i osoben način. Autori žanrovske književnosti neprestano intrigiraju čitaoce koji tragaju za jezivim iskustvima i susretima s nadnaravnim. Apstraktna međa između stvarnih i imaginarnih pretnji neizbežno nas poziva da je osvetlimo, da razumemo i, na kraju, da ovladamo nesaznatljivim. U tom permanentno ponavljajućem stadijumu suočavanja sa sopstvenim emocijama, čovek pokušava da ih prevaziđe, i da anektuje delić verifikacije nad haosom koji one simbolizuju. Bilo da su zatalasane folklornim legendama, religijskim mitosima ili urbanim diskursom, gde stoluju drevne utvare, ove pripovetke vično utkivaju grozu koja nas upravlja ka apogeji strave, kada krv lipti na sve strane. Piše: Jelena Dilber recenziju o zbirci priča "Nešto loše u nama" Nenada Mitrovića Od osamnaestog veka, kada se horor u književnosti predstavio šokantnim i zastrašujućim motivima mraka i u njemu srodnim natprirodnim pojavama, priče i romani ovog žanra privlače čitaoce željne strave i užasa. Zašto je to tako? Strah u čoveku, koliko god stvarao jezu i užas, provocira ga da se sa njim suoči i prevaziđe ga. Bilo da se bazira na elementima folklora, religije ili elemenata savremenih mitova u kojima i dalje caruju stare sablasti i utvare, svima je zajednički osećaj jeze i groze, od kojih se ledi krv u žilama. Zato je novo delo Nenada Mitrovića - zbirka priča Nešto loše u nama - prava poslastica za sve one koji vole strašne priče pune narodnih predanja, verovanja u nečastive sile, magijsko i okultno, ali i raznih izvitoperenosti i nakaznosti kojima se ujedno slikaju naravi, shvatanja i verovanja ljudi iz zabitih krajeva i urbanih sredina u podjednakoj meri. Od stilski svedenog slešera u uvodnoj priči Usta zveri, preko folklornog (u priči Mušica), psihološkog (Posebno mesto), sve do punokrvnog metafizičkog horora u Kamenu, Mitrović kao pisac triler romana, kombinuje estetiku gotika sa uzbudljivim krimi-noar zapletima, stvarajući napetost čiji se intenzitet može retko gde pronaći u savremenoj literaturi sa ovih prostora. U sedam priča, koliko broji ova zbirka, pronašli su se upečatljivi likovi sadašnjice koji, svako na svoj način, izazivaju mračne tajne prošlosti da se pokrenu iz učaurenog mrtvila. Iz pepela grehova rađa se sâmo praiskonsko zlo, da ih prestraši i ispuni stravom, ali i da (pre)uzme nevini život, hraneći se žrtvama iz osvete ili puke obesti. Svaka priča započinje beslovesnom svakodnevicom, ali u toj jednoobraznoj kolotečini života pojavljuje se pukotina, prekretnica koja će ih izmestiti iz zone komfora da se možda u nju više nikada ne vrate. Za neke od njih to je karta za pakao, za druge - jedino olakšanje ili dugo očekivani blagoslov.  Poseban začin Mitrovićeve proze potiče od daška humora u kombinaciji sa vrcavom inteligencijom koja izbija iz dijaloga među likovima. On potcrtava idejno-stilski aspekt napisanog, te daruje hororu novu, dodatnu dubinu. Glavni junaci neretko postaju negativci koji pokreću spiralu nezaustavljivih užasa dok pokušavaju da „pronađu sebe“ ili prosto preguraju dan za danom u obezhumanjenom svetu lišenog ikakvog stvarnog smisla i lepote. Točak nadnaravnih zbivanja melje sve na šta naiđe po mračnim pećinama, inficiranim gradskim bulevarima, napuštenim putevima ili zaposednutim školskim hodnicima u kojima dremaju entiteti iz strahotnih legendi ili sa one strane uma. Tako se radnja od mirnog početka zahuktava i boji krvavim bojama koja za sobom ostavljaju tajanstvene spodobe koje ne uspevamo da vidimo, već one čiju pravu prirodu uspevamo tek da naslutimo. One ostavljaju kužni zadah smrti u sumornim scenama raspadanja društvenih normi i etike. Mračne šume, napušteni predeli, neobeležena groblja i trulež same prirode u koju likovi beže iz pakla gradske vreve, samo pojačavaju atmosferu misterije i napetosti. Rasplet svake priče donosi suočavanje sa grozomornim bićima naturalistički bogato i sočno, u opisima krvoločnosti, smrada, raspadanja i rastakanja, prskanja krvi i koprcanja, sa izobličenim licima voljenih u smrti, ali i razjašnjenje postupaka abnormalne psihe, sumanutih priviđenja i degeneracije koja stremi i hrani se samim zločinima počinjenim u njeno ime. U atmosferi šumskog tajanstva istočne Srbije, gde vlada predanje o osvetoljubivoj Mumi Paduri, mračne Golubačke tvrđave, kao i juga Srbije i Kosova gde se zločini protiv čovečnosti ne praštaju već uzvraćaju jezivim prokletstvima, kulminaciju čini širenje virusa „Decoubice“ usred Beograda, koja postavlja gorko pitanje: šta je po decu opasnije - pandemija moždanog oboljenja ili psihopatski serijski ubica i silovatelj?  Vodeći radnju pitko, jednostavno i intrigantno, autor daje niz skrivenih podataka koji su važni za temu i ideju zbirke, i u kojima, ako ih pažljivo pratimo, možemo pronaći povezanost između samih priča. Tako se snabdevač stočne hrane i đubriva, ali i istoimena rumunska nevladina organizacija „Aštari“, vezuju za one priče u kojima se (inače bezopasne) životinjske vrste pretvaraju u demonske pokretače strahotnih zbivanja i nosilaca smrti. Sa druge strane, glavni lik koji tokom obredne periodične „žetve“ među saplemenike - poštovaoce prastarih zakona krvi i preobražaja - donosi novi poklon i žrtvu, svoj naredni krvavi pohod nastavlja u obličju nastavnika-pedofila, koristeći svu stravu pandemije virusa „Decoubice“ da završi đavolji zadatak, pretvarajući se u biće koje podseća na Nečastivog lično. A rituali grotesknog proždiranja i komadanja životinja podjednako se upražnjavaju kako u bespućima zavičajne „doline neandertalaca“, tako i na proslavi Dana rudara u industrijski ’razvijenom’ gradu Boru, iz čega proističe da je u svakom čoveku utkan fini konac iskonskog zla koji se prepliće sa bogatim tkanjem nevino dobrog, stvarajući od njega dve strane istog veza duše.
Kad zaklopimo poslednju stranicu zbirke, zapitaćemo se da li i koliko toga lošeg čuči u nama i da li je ove Priče mašte i nevaljalstva zaista moguće sačuvati samo u domenu horora ili se njihov pravi smisao i značaj može pronaći u književnosti glavnog toka gde potencija iskazane dramatike i razvoja likova dostiže punu vrednost. Proza Nenada Mitrovića postavlja ono fundamentalno pitanje: odakle potiče zlo? Da li se ljudi rađaju s njim ili ono potiče spolja? Da li postoji Nečastivi ili ga naš ranjeni, nesrećni i uplašeni duh stvara? Kako nastaje onaj 'đavo perverznosti' iz poetike Edgara Alana Poa koji nas tera da povređujemo sebe i svoje najmilije? Iako je nagoveštaj odgovora na ova pitanja sadržan u samom naslovu zbirke, on nipošto nije ni jednoznačan ni jedinstven u svom objašnjavanju uzroka. Diskretna kritika društva koja izbija iz svake priče, a pogotovo iz Decoubice i Bakarnog čoveka, upozorava nas da monstrumi, čudovišta i aveti sa ovih stranica možda ne postoje, ali da istih takvih u dušama ljudi i te kako ima. Na nama je da ih prepoznajemo i suzbijemo (ako to znamo i umemo!) kako bi strahovi i nemiri kojima se hrane naše 'senke' ostali među koricama književnih dela, gde im je i mesto, te da ne bi postali naša stvarnost puna očaja i beznađa. Piše: Katarina Pantović
o Letu vremenske veštice Ane Ogrizović Pesnička zbirka Let vremenske veštice Ane Ogrizović sadrži sve elemente uspelog pesničkog „projekta“: promišljenu kompozicionu strukturu knjige, upečatljiva tematsko-motivska jezgra koja nadilaze individualno iskustvo i time dobijaju širi društveni značaj, složen odnos prema stvarnosti koji je maštom transponovan u umetničku celinu; ali njen možda najznačajniji aspekat jeste odgovornost prema jeziku. Neobični i neočekivani jezički spojevi, kao i kompleksne sintagme koje se rasprskavaju u višestruke značenjske mogućnosti i nad kojima čitalac ostaje zamišljen i nadahnut (na primer, adekvatna zaboravljanju kostiju, ili davno pokopane žudnje kučinama svezanih krajeva) iskrsavaju kao osobita vrednost ove poezije, naročito u kontekstu savremene mlade srpske pesničke scene gde se neretko uočava simplifikacija jezičkog izraza, te povlačenje lirskih izražajnih sredstava i tropike u korist nekih drugih pesničkih ili retoričkih mehanizama. Stoga ne čudi što je Ana Ogrizović osvojila prvo mesto na čak dva nezavisna konkursa za objavljivanje prve pesničke knjige: to svedoči o prepoznatoj posebnosti, izvesnoj poetičkoj zrelosti i stilu koji su demonstrirani u čak dva različita rukopisa. |
AuthorWrite something about yourself. No need to be fancy, just an overview. Archives
May 2025
Categories |
RSS Feed
