|
Piše: Milena Blagojević MPhil Malo kamenito ostrvo oivičeno visokim šumama sastavljenim od raznovrsnih gusto načičkanih stabala raskošnih krošnji, što ga okružuju poput kakvog tamnozelenog mekog venca, izdaleka nalik na somotasti prsten. Spuštajući se lagano niz teške stepenice uklesane u mermeru, okrunjene proticanjem godina, pazeći da nijednim pokretom ne narušim nepomičnu tišinu koja je ovde zavladala zanavek pre više od stoleća, dospevam do mesta sačinjenog od nekoliko ogromnih belih stena prošaranih crnim belezima, obraslih niskim rastinjem, prislonjenih jedna uz drugu, poređanih nasumice, odakle se pruža pogled na posebno područje u neverovatno, duboko plavoj vodi Jonskog mora. Sam je početak leta, prvi dan najtoplijeg godišnjeg doba.  Međutim, sunčevi zraci što neosetno dodiruju lice ne bude polet i radost u srcu, niti bilo kakve vesele misli. Ne na ovom mestu, gde ih duboko poštovanje i neizmerna žalost neminovno odstranjuju. Oči mi se utapaju u plave talase što šume tiho i neuznemireno čuvajući sveti mir Plave grobnice, gde su umrli vojnici našli večni spokoj. Ponirući kroz hodnike minulih vremena, najedanput čujem stihove velikog srpskog pesnika Milutina Bojića, snažne i veličanstvene, ispunjene tamnom lepotom prožetom nemerljivom tugom i bolom.  Sudbina mnogobrojnih hrabrih ratnika, što su izmučene i iznurene duše predali utrobi mora, mladosti surovo prekinute zavojevačkim pohodima, ukazuje se u potpunom, zastrašujućem vidu, kao da u nedodirnutom osvećenom miru, osećam kako jecaju davnine, noseći večiti, okamenjeni bol porodica stradalnika koji ih je, od trenutka strašnog saznanja, nemilosrdno zasecajući bezmerne prostore srca, nalivenih usrdnom ljubavlju i požrtvovanjem, pratio tokom čitavog potonjeg života.  A i podvižnici , neizlečivo ranjeni i iscrpljeni svakovrsnim tadašnjim neprebrodivim bolestima, koje su im razdirale dušu i neumitno otkidale po delić životne jačine, osipajući je iz dana u dan kao što morski talasi rastaču oborene, vremenom načete litice, osećali su kako im krv svakodnevno otiče, imajući snage, da, sluteći skori kraj, protisnu tek poneku toplu reč upućenu porodici i prijateljima ostavljenim u zavičaju. Silazim polako niza stene, i osećam kako mi se u duši nataložila neotklonjiva teška tuga, čije breme sve više pritiska grudi, dok iz očiju kane pokoja gorka suza, slivajući se niz obraz. More se prostire u daljini, nedirnuti mir gospodari ovim osveštanim predelom. Na ovom je mestu Milutin Bojić, pre nego što će i sam zauvek iščeznuti iz okvira ovozemaljskog sveta, zdravlja nepopravljivo narušenog podmuklom bolešću jektikom koja razara pluća, prekrstio azurnu vodu Jonskog mora, počivalište brojnih usnulih drugova, saboraca i sapatnika.  Tišina se sve dublje i postojanije utiskuje u ovaj uzvišeni predeo, nigde se ne odaje ni najmanji znak prisustva života, more je utonulo u duboki spokoj, a okolna stabla drhte na blagom vetru, gotovo nečujno. Samo dva velika galeba povremeno kruže nad uvalom, katkad preplićući krila tokom letenja, nalik na dve bele jedrilice što se sustiču na horizontu, približavajući se međusobno, a potom nastavljajući odvojenim putevima. Podižem oči zamagljene od suza što ne mogu da poteku, već se stapaju u krugu zenica, trepereći kao biseri pozlaćeni sunčevom svetlošću. Galebovi se umaraju od krstarenja nebesima i polako spuštaju na površinu mora, skoro staklastu i prozirnu u svojoj nepomičnosti. Tada tek poneki sitni val namreška ogledalo spokojne, dremljive vode. I u tom magnovenju, nalik na večnost čini mi se da vidim kako iz unutrašnjosti mora poput aveti minulih vremena izranjaju brodovi nejasnih obrisa, nalik na opsene, što nose tela upokojenih vojnika, mučenika tužne povesti našeg naroda, spuštajući ih u morske dubine ispunjene gustom, neprozirnom tamom. Duhovnog pogleda okrenutog ka davno proteklim vremenima, učini mi se da gledam mladog pesnika Milutina Bojića kako, zamišljenih očiju, tužan i neutešan nad telima mrtvih drugova, recituje stihove svoje vekovečne poeme. Tu, gde se vali ljube, i usnule izmorene duše počivaju, posmatrajući nedogledne tamnoplave daljine, odajem počast žrtvama minulog strahovitog doba Velikog rata i osećam sveobuhvatnu nesreću našeg naroda, nepremostivu tragediju s početka dvadesetog stoleća, mladosti nestale u užasnom vihoru mržnje i ubijanja, koji je nedužne dečake zauvek otrgao iz tek započetih života, što prethodno obećavahu brojne radosti i uspehe, dok osvajački pohodi moćnika i zločinaca neumerenih pretenzija nisu zahvatili svet, ostavivši pustoš i na milione unesrećenih porodica, sejući samo pokolj i grozotu, razlivajući potoke krvi širom Evrope. Muke koje su pretrpeli u povlačenju preko hladnih krševitih planina mnogima nije mogla nadomestiti topla mediteranska klima niti blagi dodir morskih talasa, umirali su u najstrašnijim mukama, tela slomljenih neizlečivim pošastima. Razmišljajući o tom tužnom periodu naše istorije, osećam kako mi čitavu utrobu potresa neizdrživ plač, a suze se nezaustavljivo slivaju niz lice, probijajući granice nakupljenog bola. Brzo upravljam pogled ka nesagledivom plavetnilu. Galebovi i dalje kruže nad uvalom, prestižući se u nekoj tihoj, nedokučivoj igri, ali ne ispuštaju ni glasa, kao da znaju da obitavaju nad osvećenim područjem. Stihovi Milutina Bojića odjekuju u ušima, nalik na huk davnih vremena.
Okrećem se sa dubokim poštovanjem, još jedanput se osvrnuvši na mesto u kome je pohranjena tuga povesnog stradanja, i vraćam nazad uspinjući se stepenicama , obuzeta nekim novim osećanjem, u kome su sjedinjeni i prožeti neizmerno uvažavanje, seta, ogromna i neprebolna tuga, ponos, potresenost i snažna opomena budućim naraštajima.
0 Comments
Piše i putuje: Milan Živanović
„Zlarin, mali otok brnistre i smilja Još i danas stoji kraj pučine sive, Reci mi, moja koljevčice sinja, Masline tvoje jesu li još žive?“ (Vesna Parun) ---------------------------------- Ako se s Puta ruže uputite ka Šunjkinoj, Kazinoj, ili Dragama, skoro da je sigurno da ste u nekoj bajci. Zapravo ste na Zlarinu, ostrvu u šibenskom arhipelagu, dakle – u bajci. Piše i putuje: MIlan Živanović
Lucnamyecipati: i charpitimrixu, A pachputouati: ch Visu na Chomixu. (Petar Hektorović, Ribanje i ribarsko prigovaranje, 1555) --------------------------------------------------- Oni koji se bave ljudskom prirodom se uglavnom slažu da je u čovekovoj prirodi da uvek pomalo očajava, da neguje nemire i odsustvo harmonije. Ipak, čim se nogom kroči u Split, pa na trajekt Petar Hektorović, ti se mali strahovi raspršuju baš kao i morska pena koja uokviruje skoro sve što se nađe u vodi. Za nešto više od dva sata brod stiže do ostrva Visa, dok sve nelagode ostaju na kopnu, kao zaboravljeni prtljag koji nikome više nije potreban. Iz grada Visa se potom može u Komižu, a za tu avanturu je potrebno oko dvadeset minuta. Ukoliko imate sreće da se tamo nađete van sezone, a opet kad je lepo vreme, skoro je sasvim zagarantovano iskustvo koje teško da bi bilo koja prisebna glava mogla da zaboravi. „Nalazim se na jadranskim Filipinima“, pisao je Tin Ujević, koji se i sam našao u Komiži daleke 1930. godine – „Američani ne mogu naći ljepšu vedrinu na Havajima nego ja ovdje“. Oni koji su više slušali o dalekim egzotičnim ostrvima, nego o rajskim plažama koje su nam skoro pa na dohvat ruke, mogli bi da pomisle da se u ove dve rečenice pomalo preteruje – možda se i sam Ujević, kao i bilo koja druga poštena smrtna duša, mašio domaće travarice kojom su ribari nekad (a možda to čine i danas) natapali „komiškihjib“ ili „smokvenjak“. Piše: Sanja Radulović Trudili smo se da budemo organizovani, tako nam se činilo da smo uspješniji i da nam vrijeme na prolazi uludo. Vrijeme, u kojem zaludni nisu dobrodošli, prihvatili smo kao dokaz da smo uklopljeni. Očajnički pokušaj kontrole nad životom kojim nismo bili zadovoljni. Ko se ne prilagodi, otpada, tako ide prirodna selekcija, ubjeđivao me Filip. Poslije jednog posla odlazila sam na drugi. Puno radno vrijeme, pa pola radnog vremena. Osam sati, plus četiri, plus prevoz. Deset sati preostalog dana bilo je lakše potrošiti nego šesnaest. Obaveze. Obaveze. Važno mi je bilo da ne razmišljam. Rad. Okupacija. Terapija. Alkohol. Poneka tableta. Mnogo alkohola vikendom. Sranje je počelo mnogo prije nego što sam ga postala svjesna. Mislila sam, proći će. PMS. Promjena vremena. Kriza srednjih godina. Tranzicija. Deset godina braka bez djece. Upozorenja su stizala. Snovi. Košmari. Ludilo. Strahovi su postali nepodnošljivi, a kulminirali su kada sam zamolila Filipa da me ne sahranjuje u sanduk i nipošto ne ostavlja na groblju. I ranije sam bila klaustrofobična, ali nisam računala na pružanje pipaka do zagrobnog života. Morao je da obeća da će me kremirati, a urnu držati u stanu, da me neće ostaviti samu zatvorenu na nepoznatom i pustom mjestu. Mračnom i hladnom.  S Nedom Nosović razgovarala Jelena Bukilić
Svi mi koji volimo da putujemo i koji smo tada u najtešnjem dodiru sa sobom, ne možemo da ne verujemo Milanu Kašaninu koji je pisao: ,,nikakva lektira ne može zameniti putnička iskustva i ništa nas toliko ne raduje kao ono što vidimo.” I ne samo da mu verujemo - mi, putoholičari, svedočimo tome svakim pakovanjem prtljaga, uzimanjem pasoša, otiskivanjem na put. Put kao neizvesnost, kao radost, kao spoznaja. Putovanje kao rođenje nečeg novog u nama, nečeg što ćemo zavoleti, nečeg što će nas obrazovati, obnoviti, oplemeniti. Zaljubljenica u putovanja, prirodu i muziku, Neda Nosović, podelila je sa nama svoje utiske sa putovanja u Indiju. Rođena 17. juna 1983. godine u Novom Sadu, završila Filozofski fakultet, odsek za psihologiju i master studije Primenjeno pozorište na Akademiji umetnosti 2022. godine u Novom Sadu, ona putuje kad god joj se za to ukaže prilika, jer trenutno je na doktorskim studijama dramske umetnosti na Akademiji umetnosti. Jelena: Indija je mesto gde istorija nije zaključana iza stakla - ona se zadržava u vazduhu, u odjecima drevnih koraka kroz mermerne dvorane. Da li je postojao trenutak kada si osetila da istorija oživljava, kao i da prošlost nikada nije zaista otišla? Neda: Istorija je nauka o ljudima u vremenu. Pojam vremena predstavlja veliku zagonetku za mnoge mislioce; vreme je, za razliku od mnogih drugih aspekata naše stvarnosti, neopipljivo, apstraktno, nematerijalno, i kao takvo, nedostupno našim čulima. Ne možemo ga neposredno percipirati; dodirnuti, videti, okusiti, slušati. Kako osetimo da vreme postoji? Pre svega u činjenici da starimo, promene na našem licu i telu, kao i našoj okolini nam govore o protoku vremena. Vreme je sastavni deo ljudskog postojanja. Način na koji shvatamo vreme i njegov protok, zavisi od kulturnog obrasca kome pripadamo, te u zavisnosti od kulture i religije, imamo različita poimanja vremena. Vreme se može različito shvatati, kao linija, čiji se redosled ne može menjati (linearno shvatanje vremena) i kao krug, gde se sve neprestano obnavlja i ponavlja (ciklično shvatanje vremena). Ciklično shvatanje vremena je odlika hinduističke i budističke religije, te stoga karakteristično za Indiju; po ovom shvatanju, vreme predstavlja krug stvaranja, razaranja i ponovnog rađanja (pojam reinkarnacije - duša se seli iz jednog telesnog, materijalnog oblika u drugi). Bog u hinduizmu se manifestuje u tri božanska entiteta (trojstvo- Trimurti): Brahma (stvoritelj), Višnu (održavatelj) i Šiva (razaratelj). Da bi se nešto ponovo rodilo, mora biti razoreno. To je ciklus, koji se neprestano ponavlja, u krug. Na indijskoj zastavi imamo taj ciklični prikaz postojanja u obliku točka, koji predstavlja krug stalnog ponovnog rađanja nakon smrti. Ovde je vreme ponovljivo, ono kruži bez prekida gde se život ne okončava smrću, već svako ima mnoge živote; patnja ili sreća predstavljaju kaznu i nagradu za naše postupke iz prethodih života. U odnosu na to kako shvataju vreme, različite civilizacije, kao i pojedinci koji im pripadaju poimaju život i smrt na drugačije načine, te su stoga njihove kulture, običaji, norme ponašanja drugačiji. Na Zapadu se, shodno linearnom shvatanju vremena, više žuri ( izreka ,,Vreme je novac”), žali za propuštenim prilikama, smatra da se vreme treba što korisnije iskoristiti, s obzirom na to da se neće ponavljati. Nasuprot tome, na Istoku se manje brine o propuštenim prilikama, opuštenije i sporije se živi. Meni je daleko bliže ciklično shvatanje vremena, iako sam rođena i odrasla na Balkanu, u Evropi. Istorija oživaljava i prisutna je u svakom trenutku, na živim ulicama Delhija, raskošnim palatama Džajpura, šarenim ulicama Puškara, kojima se širi miris indijskih štapića, u gotovo zaslepljujućoj belini Tadž Mahala, koji izgleda kao „čardak ni na nebu ni na zemlji”, u nasmejanim licima ljudi i dece, koja otkrivaju topla i čista srca, u melanholičnim očima Kalbelija plesačica i njihovim gracioznim pokretima. |
AuthorWrite something about yourself. No need to be fancy, just an overview. ArchivesCategories |
RSS Feed
