Intervju sa Nenadom Petrovićem, književnikom i vlasnikom ik "POETUM" iz Beograda razgovarao Darko Habazin, književnik, bibliotekar i urednik (haiku edicije Rudoka u Poetumu)
 

1.Nenade kad si odlučio da se baviš izdavaštvom? Baviš se pripremom, prelomom i izborom naslovnica. U blogu KNJIGOVANJE praviš i kratke intervjue. jake individue rado odgovaraju na tvoja dajdžest postavljena pitanja?
Neobično je da kažem da sam u nekom trenutku odlučio da se bavim izdavaštvom. Pre sam napravio splet okolnosti i uslova koji je vodio tome, ka izdavaštvu. Oportunistički rečeno, pravio sam priliku, da bih je posle ugrabio. A tada nisam ni razmatrao da ću tako duboko u ovo zagaziti. Napravio sam blog Poetum, iz ljubavi, iz entuzijazma, iz umetničkih i stvaralačkih pobuda. Iz kog je izraslo izdavaštvo, jer sam mislio da treba ljudima da ponudim osim da im poeziju ili prozu objavim na blogu, da imaju mogućnost da im se radovi objave i u knjizi. To je izdavaštvo. Vrtela se ta priča u mojoj glavi oko izdavaštva neko vreme, jer su mi pisci koje sam na blogu objavljivao to pominjali, neki tražili, a i ja sam sam video književni potencijal za izdavaštvo. Jer sam imao centralizovano mesto pisaca, kao bazu potencijalnih klijenata kojima bih objavio knjigu. Naravno, od samog početka sam insistirao na kvalitetu. Mojoj prvoj saradnici u Poetumu, Sanji Radulović, sam pričao da nam je najbitnije da imamo kvalitet pisaca koje objavljujemo i da imamo fin, pristojan odnos prema njima, jer mi takvi i jesmo, da naše vrednosti plasiramo i projektujemo, Poetum da bude poligon na kom ih plasiramo. I iz te vrednosti će ići ostale vrednosti – od novčane do društvene. To nam  je u Poetumu baza – kvalitet pisaca sa kojima sarađujemo i ljudski, pristojan odnos. Odatle sve ostalo posledično treba da proističe. Od tog inicijalnog pristupa nismo odustali. Drugačije rečeno, od nas nismo odustali. Naša poslovna i vrednosna strategija u Poetumu je – da nas i naše lične, ljudske vrednosti i znanja projektujemo kroz aktivnosti Poetuma. I sam znaš da je tako jer si u Poetumu duboko. Zar ne?!

 6. Tolika energija na javnoj sceni i u javnom prostoru veoma je retka. Da li i ti nekad razmišljaš da bi nakon dinara datog za ulazak u sve to, o davanju tri, za izlazak iz svega.
Drago mi je i zanimljivo da čujem da me tako vidš.
Moja zamisao je da uspostavim samoodržive sisteme ili bar približno tome. Dakle, ovo cimanje i davanje ne bi trebalo da traje večno. Jer sada sam na „misiji“ da uspostavim sisteme koji će raditi i bez mnogo mog upliva, po inerciji koju zadajem sada. Ali sve više postajem energija koju dajem. Sve više sam ono šta radim. Sve više moje privremeno postaje stalno i deo mene i mog karaktera. Ja pravim posao i vrednost, ali interakcija je dvosmerna, tako i da taj posao i ta vrednost prave mene. To je sada sve više prepleteno. I odavde nema „izlaska“. Može čini mi se da može da bude hipotetički rečeno napuštanje posla, ali ne energetskog nivoa, jer se sve više štelujem na te frekvence rada. Na taj modus operandi i taj modus vivendi. A ovo nije baš prirodno nekako mi se čini i ljudski, pa verovatno nije večno održivo. Ali nađem ja načine za regulaciju i odmor da ne pregorim, da se ne prezasitim. Nađem motive koji me guraju dalje.
 
 
7. Ima li nečeg što te još nisam pitao a moglo bi biti podjednako važno kako tebi tako i čitaocima.
Ja sam se u odgovorima potrudio da dam širu perspektivu i veći kontekst koji je pitanje obuhvatalo, da bih što više rekao i zaokružio priču.
Ali evo prilike da pozovem ljude da ko god želi piše za Poetum ili Knjigovanje, da ljudi šalju pesme, priče. Da daju ako žele predloge kako da Poetum ili Knjigovanje budu bolji. Šta nam nedostaje da nam skrenu pažnju, šta nam dobro ide. I pozivam ljude da svrate na događaje i dešavanja koje organizujemo mi u Poetumu. Da se ne snebivaju jer za ljude sve ovo i radimo. Od plesa i bloga, do izdavanja knjiga. ​

U nastavku možete pročitati intervju koji je ispred Knjigovanja uradio urednik Nenad Petrović sa Teom Stoševskom. Tea Stoševska je bila baletski igrač i profesor savremene igre u srednjoj baletskoj školi. U poslednjih 15-ak godina se bavi najviše muzikom. Pa smo sa njom pričali na te i srodne teme.



Bila si baletski igrač, pa odmah i profesor savremene igre. Otkud ti u toj priči? I kako je krenulo interesovanje za igru, pa i sam balet? Pošto to nije baš mnogo rašireno i popularno.

Po zvanju sam profesionalni baletski igrač savremene igre. S obzirom na to da sam završila srednju baletsku školu "Lujo Davičo" u Beogradu. Zapravo nisam bila odmah profesor savremene igre. Budući da sam završila srednju baletsku školu 15 godina pre nego što sam postala profesor savremene igre u srednjoj baletskoj školi u Pančevu.
Interesovanje za igru je krenulo vrlo rano, u mom najranijem detinjstvu, kada je moja mama Zorana primetila da kao mala devojčica od tri godine reagujem na muziku i svaki put zaigram kada neka muzika ide na televiziji. Prepoznala je i videla da imam sluha i talenta i zahvaljujući njoj sa tri godine me je upisala u baletsko zabavište. I odatle je krenula moja ljubav prema baletu. nisam prestajala sa igrom sve do svoje 18 godine. S tim što sam sa devet godina upisala osnovnu baletsku školu u Pančevu. Koju sam pohađala pet godina i po završetku te škole sam upisala srednju baletsku školu "Lujo Davičo" u Beogradu sa svojih 14 godina koji sam pohađala do svoje 18. Zatim sam upisala Učiteljski fakultet koji sam dovela do kraja. Ali negde mi je ostala ljubav. Tako da sam bila volonter u Narodnom pozorištu i u pozorištu na Terazijama jedno kratko vreme. Međutim, zbog obaveza na fakultetu nisam mogla više da pohađam probe. I onda sam odustala od baleta. Što se tiče igranja. Ubrzo zatim ja sam radila za vreme studiranja i letnjeg raspusta u jednom kafiću mesec dana. I tu sam sasvim slučajno počela da pevam. Tako što pevač koji je to veče trebao da radi, pukao mu je vrat od gitare na kojoj je svirao na početku svirke. I nije više mogao da radi, a gosti su počeli da dolaze. I onda sam ja zamoljena od strane svih koji su tu bili prisutni, znajući da ja lepo pevam:  "Hajde molim te Tea izađi i otpevaj" i "Pevaj večeras molim te da nam ne propadne veče".
Ja sam se prvo malo snebivala, jer sam imala tremu, budući da je to bio centar grada i glavno šetalište u Pančevu.  A bilo je leto, avgust mesec i radilo se u bašti gde puno ljudi prolazi. Kao neko ko je pre toga samo- inicijativno igrao i folklor i pevao u pevačkoj grupi etno muziku sedam godina u kulturno-umetničkom društvu "Stanko Paunović". Imala sam pevačkog iskustva ranije kroz solista u etno pevačkoj grupi u nošnji.
Takođe ja sam završila i nižu muzičku školu u koju sam upisana sa pet godina na smeru klavir. Pevala sam i u muzičkoj školi u horu. A sa 11 godina kao dete sam bila solista na dečijem festivalu "Raspevano proleće", tako da imala sam i kao dete ranije pevačkog iskustva. Nego da se vratim na tu 2012. godinu, kada sam zapravo počela da pevam u tom kafiću. Prvo sam se snebivala. A onda sam pristala jer sam potajno u svom životu želela da postanem pevačica. I to je bila moja skrivena želja. Rekla sam sebi tada: "sad ili nikad, sad ti je prilika". I iako sam bila pod tremom, hrabro sam to pristala i izašla pred tu publiku i zapevala. Tada sam pevala stranu i zabavnu muziku kao što su pesme Amy Wineouse Maria erry i slično. I već posle prve pesme je usledio aplauz iako sam bila uplašena. To me je ohrabrilo da nastavim dalje. Posle svake pesme je bio aplauz. Ljudi su počeli da se skupljaju. Bašta da se puni. Napunila se skroz. Čak su ljudi, nemajući više mesta gde da sednu, stajali okolo ograde, držali se za ogradu, slušali me i posle svake pesme sam imala aplauz, gde su na kraju i dodatni stolovi izbačeni izvan bašte da bi ti ljudi mogli da sednu.
Na kraju te prve moje muzičke večeri ja sam shvatila da se ljudima mnogo dopada to što ja radim i ja sam pevanjem tada odlučila da nastavim da se bavim s obzirom na to da sam dobila od vlasnika ponudu da dva dana nedeljno pevam u tom kafiću. Zato što je do tada bio najbolji pazar od kad on radi. To je bio moj početak.  Ja sam tada nastavila da pevam.

Zapravo kada je bila Korona i kada muzičari nisu imali posla, nismo smeli tada da radimo, ja tada dobijam ponudu da radim u srednjoj baletskoj školi u Pančevu kao profesor savremene igre. S obzirom da sam za to i školovana, prihvatam tu ponudu. I dve godine sam radila u toj školi kao nastavnik savremene igre. Trudila sam se da u tom svom radu uvedem neke novine, što se tiče same savremene igre. I malo proširim vidike same savremene igre, koja je do tada smatrana za jednu vrlo mračnu i jednoličnu vrstu igre. Trudila sam se da uvedem novine gde ću uneti malo "boje i života" u savremenu igru. Pogotovo deci koja se prvi put susreću sa savremenom igrom, da bih im približila na lepši i prihvatljiviji način savremene igre za njihov uzrast. Pa sam tako pravila koreografije savremene igre na popularnu muziku.  Što nije bio običaj i uključivala decu u sam istraživački rad savremene igre. I prihvatala njihove predloge za određene baletske korake, koji su bili u skladu sa planom i programom. I na taj način radeći, deca su zavolela savremenu igru. Ubrzo, nakon toga, ja sam napravila sopstveni koncert savremene igre pod nazivom "Evolution of love", koji je održan 18 januara 2023. god.  u Kulturnom Centru u Pančevu. Snimak kompletnog koncerta se nalazi na YouTubeu, a dobili smo i celu stranu u listu Pančevac. Povodom toga sam dala intervju.

Budući da sam ipak neko čiji je primarni posao muzika, odnosno pevanje, i da zbog količine pevačkog posla nisam mogla da budem potpuno predana baletu i pedagoškom radu u baletskoj školi, prestala sam da budem profesor u baletskoj školi i nastavila da se bavim samo pevanjem, vrlo uspešno do današnjeg dana. U planu imam da objavim pred leto jednu svoju pesmu koju je već snimljena, za koju treba da snimim spot. A imam još dve pesme koje po znacima navoda čekaju u fioci

​
Šta je zahtevnije i izazovnije: igrati i plesati ili učiti druge da to rade?

Zahtevno je i izazovno i jedno i drugo. Ali na različite načine. Mada, po mom mišljenju - zahtevnije je igrati, a izazovnije je učiti druge da to rade.

Koja je tvoja omiljena baletska predstava u kojoj si nastupala, a koja ti je omiljena baletska predstava koji si gledala i gde je to bilo?

Moja omiljena baletska predstava u kojoj sam učestvovala je "Krcko Oraščić", balet koji sam igrala četiri godine dok sam bila u srednjoj školi i igrala sam svaki put različite uloge. I to je bilo u Narodnom pozorištu u Beogradu gde smo svakodnevno imali probe. A kada sam završila srednju školu i prestala da igram, vrlo često sam bila u publici Narodnog pozorišta u Beogradu, gde sam gledala po nekoliko puta sve baletske predstave u različitim postavama. I mogu da kažem da mi je omiljena predstava koju sam gledala "Kraljica Margo" u Narodnom pozorištu.


Da li je balet više sport ili umetnost? Jer znamo da je fizički zahtevan, te svakako nije baš za svakoga.

Ovo je zapravo vrlo često pitanje. Zapravo, nije ni pitanje. Ljudi nekako su me oduvek pitali da li još uvek "treniraš balet ". Moram da kažem da se balet ne trenira. Balet se igra. Zato što balet nije sport, iako je zahtevan. Čak je zahtevniji od mnogo sportova. Balet je umetnost. Možda najzahtevnija umetnost koja postoji. Naravno, balet nije za svakoga. Ne može se svako baviti njime. Pre svega je potrebno početi u vrlo ranom periodu života, kada nam je telo još uvek otvoreno za formiranje baletskog pokreta. To znači dok ne okoštamo. Odnosno, baletom mora da se počne rano da se bavi kao i gimnastikom. Dok dete još uvek nije poraslo da bi moglo telo da se u toku rasta formira za baletske pokrete.
Naravno nije ni samo to dovoljno ne mogu sva deca da se bave baletom. Potrebne su za to baletske predispozicije, koje se vide na samoj audiciji za baletsku školu. I tada stručni profesori odlučuju ko ima predispozicije za balet i primaju ga u baletsku školu. Onaj ko nema i za koga je bolje da se bavi nečim drugim u životu - kaže mu se. U baletske predispozicije spada pre svega: figura mršava, otvorenost nogu, savitljivost stopala, imati sluha za muziku, uz koju treba da se igra, imati dara za plastičnost pokreta i elastičnost i imati eleganciju pokreta.


U kojoj si školi učila balet, a u kojoj predavala savremenu igru?

Ja sam završila srednju baletsku školu "Lujo Davičo" u Beogradu u klasi profesorke Katarine Stojkov Slijepčević, doajena savremene igre. A predavala sam u srednjoj baletskoj školi "Dimitrije Parlić" u Pančevu. 
A moram da naglasim takođe da mi je klasičan balet predavala žena koja je takođe doajen - profesorka Zineta Musić Atanacković, koja je važila za veoma strogu profesorku koja mnogo traži i jako teško daje visoke ocene.  Moram da kažem da sam ja jedina u razredu koja je imala kod nje peticu i da mi je rekla na prvoj godini da ja igram kao da sam četvrta godina srednjebaletske škole. Eto jedna mala zanimljivost🙂


Kako je krenulo interesovanje za pevanje kod tebe? I da li se to poklapalo zajedno sa baletom?

Zapravo uvek su se kod mene preplitali muzika i balet, s obzirom na to da sam kao što sam već rekla sa tri godine krenula na balet, a sa pet godina u muzičku školu. I onda sam bila jedino dete koje iz vrtića išlo u dve škole. Kada sam krenula u Osnovnu školu sa sedam godina ja sam već tada bila učenica baletske škole i učenica Muzičke škole. Interesovanje za pevanje, konkretno, je krenulo kada sam sa nekih sedam-osam godina počela da pevam i da se interesujem za pesme.
Tada je bio bila popularna pesma iz filma "Titanik". To je bila prva pesma koju sam ja volela kod kuće da pevam, ali sam kao dete bila jako stidljiva . Pevala sam uvek samo za sebe. Kada me neko drugi pitao da pevam ja sam se stidela. I prosto nisam mogla da pevam.
Prvo moje oslobađanje za javni nastup, pevački, je bio sa 11 godina kada sam bila solista na dečijem festivalu "Raspevano proleće" u Pančevu.
Kasnije sam pevala u horovima muzičke škole koju sam pohađala i u horu moje osnovne škole koji je držala nastavnica muzičkog.
Inače moja mama je takođe pevala u horu još kada sam ja bila mala tako da me je vodila sa sobom.
Ja sam još kao vrlo mala zamišljala kako ću ja jednog dana pevati i tako se rodila moja ljubav prema pevanju. Kažem oduvek sam lepo pevala ali sam bila stidljiva. Nisam želela da me iko čuje, a zvanično moje oslobađanje od tog straha javnog nastupa je bilo kada sam bila član KUD-a u kom sma igrala folklor. Tu sam se oslobodila i počela da pevam javno kao solista etno muziku. Tada sam imala nekih 14 godina, ali kao što rekoh uvek su mi se preplitali balet i muzika. Jedno nije isključivalo drugo. Uvek sam obe stvari radila sa velikim žarom i prosto iako sam školovana bila i za muziku i za balet, mislila sam da ću se u životu baviti baletom. Sudbina je takva da se ipak bavim muzikom. Smatram ne samo da nisam pogrešila, nego  da je to mnogo bolji izbor u odnosu na tu opciju da sam se bavila baletom i da to zapravo mnogo vise volim. Da pevam nego da igram.


Da li više uživaš da si vokalna (pevaš) ili telesna (igraš)? U čemu se više pronalaziš?

Baš sam malopre rekla da više volim da pevam, nego da igram Zapravo, mnogo više volim da pevam, nego da igram.  Jer sam shvatila da emocije mogu mnogo bolje da izrazim kroz pevanje, nego kroz igru. Iako kada sam pohađala školu, tada sam se prosto više bavila igrom nego muzikom. Tako da u tim trenucima da si me pitao svakako bih rekla da više volim da igram, nego da pevam. Ali od momenta od kada sam upala u profesionalno pevačke vode definitivno mnogo više volim da pevam nego da igram.


Gde sve nastupaš i gde te ljudi mogu slušati?

Najviše nastupam u lokalima u Beogradu i okolini. Naravno, Imam neka angažovanja i u drugim gradovima kao što su Novi Sad, Kragujevac i tako dalje... Pevam dosta u inostranstvu. Najviše u Nemačkoj. Pevala sam i u Švajcarskoj, Austriji, Švedskoj, čak i u dalekoj Australiji, ali za sada najčešće me publika moze čuti i videti na mojim nastupima u Beogradu. I naravno na youtube-u uz moje pesme. Uskoro će izaći i nova pesma, tako da se slušamo 🙂
Takođe vrlo sam čest gost u emisijama televizijskim tako da nije isključeno da me publika može videti i na TV-u


Šta slušaš kod kuće, u kolima ili jednostavno kad si sama? Da li je to isti repertoar koji pevaš, ili nisu potpuno podudarna interesovanja za pevanje i slušanje?

Zapravo muzika koju volim privatno da slušam je uglavnom drugačija od muzike koju interpretiram. Ali nekada u nekim trenucima volim i da slušam muziku koju interpretiram. Zavisi od raspoloženja. Nije oduvek bilo tako s obzirom na to da sam odrastala bez narodne muzike. Pošto moji roditelji nikada nisu slušali i kao dete koje je išlo u baletsku i muzičku školu. Prosto nije imalo ni dodira sa tom vrstom muzike. A kada sam počela da pevam, takođe sam pevala samo stranu i zabavnu muziku. Bez narodnjaka. Ali priroda posla je takva da sam bila primorana da skinem repertoar narodne muzike. I sada većinski pevam komercijalnu i narodnu muziku na svojim nastupima. Čak sam počela tu muziku i da razumem. I nije tačno da je ta muzika loša. Ima naravno u svim žanrovima dobrih i loših pesama. Ali mislim da se negativno generalizuju narodne pesme. Zbog predrasuda. Ali zapravo i te kako ima i među narodnom muzikom i narodnim pesmama koje su umetnička dela.  Ne bi se tek tako snimio film o Tomi Zdravkoviću 🙂


Ko je od naših izvođača po tebi potcenjen i trebalo bi da ga javnost više sluša i prepoznaje?

Haha sad si me zatekao sa ovim pitanjem, jer bih odgovorila da sam to ja hahha. Ne zato što ja to kažem. Nego to često meni ljudi govore. 😄 Ali naravno ne želim da budem shvaćena pogrešno. Mislim da generalno su pravi talenti potcenjeni i da pre možete čuti nekog ko je izuzetan pevac na društvenim mrežama nego nekog ko je već popularan. To bih objasnila ovako: pogledajte koliko ima kandidata u muzičkim takmicenjima koji mnooogo bolje pevaju od pojedinih članova žirija. Razmislite o tome 😉

Kada bi se više fokusa davalo talentovanim kandidatima u muzičkim takmičenjima, nego već popularnom žiriju koji lošije peva od kandidata, onda ne bi bilo toliko potcenjenih muzičara. Ali to je tema za neku drugu priliku.


Koja ti je omiljena knjiga i šta si poslednje pročitala?

Kada sam bila peti razred osnovne škole, dakle 11 godina sam imala profesorku srpskog koja je bila ujedno i moja razredna. Ona nas je odvela u bioskop da premijerno gledamo film "Harry Potter i kamen mudrosti". Bbudući da je tada Hari bio mojih godina, ja sam totalno zavolela i ušla u tu magiju JK Rowling i tada sam počela da čitam knjige o Harry Potter-u.

I nije tačno da su to dečije knjige ljudi imaju predrasude, zato što nisu ni gledali filmove, ni čitali nego su možda eventualno videli prvi deo "Harry Pottera" koji jeste bajkovit i po tome nazvali ceo taj serijal da je dečiji mada nije. Od trećeg dela su vrlo ozbiljni trileri, čak horor trileri. Tako da bih to izdvojila kao moj omiljeni serijal knjiga, budući da sam pročitala svih sedam delova knjiga o Harry Potter-u.
Čak smatram da u filmovima nije opisano dosta toga iz knjige. Mada generalno knjige mnogo bolje sve opisuju u odnosu na film. U poslednje vreme ono što volim da čitam je popularna psihologija, tako da je sam poslednja knjiga koju sam pročitala "Ti Samo guraj dalje" B. Ivanović


Da li se baviš možda još nečim a da nismo u ovom intervjuu dotakli?

Pa pored baleta muzike ono što ljudi ređe znaju o meni je da se bavim glumom. Dve godine sam išla na pripreme za upis na FDU, ali to je bilo posle studiranja mog Učiteljskog fakulteta. I tada sam već bila pevačica. Kako da mogu da kažem da sam možda kasno počela da se bavim glumom, ali nikad nije kasno za nešto što volite. Tako da sam eto počela da dobijam pozive za epizodne uloge u serijama. Tako da me ima u nekoliko domaćih serija kao što su: "Dinastija", "Urgentni centar". Poslednje što sam glumila je u "Igri sudbine" i serija "Čudne ljubavi" Nikole Koja. I nadam se da će biti još uloga. Takođe, bavila sam se dugo fitnesom. Bila sam šampion i vice šampion u fitnesu u mojoj kategoriji "model fitnes".
Odmah moram da napomenem pošto ljudi to mešaju to nije bodibilding, nego fitnes gde devojke ne smeju da izgledaju kao bodibilderi. Već samo ženstveno i zategnuto sa oblinama za razliku od manekenki. Sada treniram kad stignem reakreativno, pošto nemam vremena da se bavim time profesionalno.


Šta je najvažnije u životu?

Najvažnije u životu da budeš srećan i zdrav. Kada si srećan - onda si i zdrav.

​
Nešto za kraj da kažeš čitaocima ovog intervjua što sam ja propustio da pitam?

Ono što bih poručila čitaocima je da se bave u životu onim što ih čini srećnim. Da nije sve u novcu, a najbolje bi bilo da spoje lepo i korisno. I da zarađuju od onoga rada koji vole da rade. "Radi ono što voliš i nećeš morati da radiš nijedan dan u životu".  "Biraj ljude koji tebe biraju" i "Idi na mesta na kojima si cenjen."

Sa Tanjom Spasojević razgovsarala Sanja Radulović

Tanja Spasojević je rođena 1987. godine u Doboju. Osnovne studije završila je 2009. godine  na Filološkom fakultetu u Banjaluci, na Odsjeku za engleski jezik i književnost. Master  studije iz engleske književnosti završila je 2019. godine na Filozofskom fakultetu u Novom  Sadu. Do sada je objavila: ilustrovanu zbirku poezije „Ne pričaj me nikom“ (2018) i zbirku  poezije “Lažne smrti” (2024). Pjesme su joj prevođene na španski jezik i objavljivane u  antologijama, zbornicima i na mnogim internet portalima, a sama ih prevodi i na engleski  jezik.  
Knjiga „Henry Miller: razmišljanja kosmičkog turiste/Reflections of a Cosmic Tourist” (Poetum, 2025) je dvojezično izdanje njenog master rada koji je odbranila 2019. godine pod  mentorstvom uvaženog profesora i akademika Zorana Paunovića koji je i napisao književnu  preporuku za objavu knjige.  
Master rad, napisan na engleskom jeziku, Tanja je šest godina kasnije prevela na srpski i  objavila ga u nastavcima na kulturno-umjetničkom portalu Knjigovanje. Tokom objavljivanja  rodila se ideja o dvojezičnom izdanju knjige koja je nekoliko mjeseci kasnije realizovana. U  njenoj izradi su učestvovali umjetnici i književnici: Srbijanka Stanković, Tea Jagodić, Jovana  Ćuić Stjepanović, Nenad Petrović i akademik Zoran Paunović, mentor.  ​

Sanja: Kako bismo krenule od početka, od trenutka prepoznavanja (izbjegavam riječ  upoznavanja), bilo bi dobro da nam kažeš, kako i kada se desila magija između Milera i  tebe koja je pokrenula sve zaključno s ovom knjigom? 
Tanja: Odgovor na ovo pitanje bih započela jednim Milerovim citatom koji glasi ovako: „Ako  vas čitanje jedne knjige može tako snažno uzbuditi da zaboravite na svoje obaveze, onda vam  te obaveze ne mogu baš mnogo značiti. Onda imate neke više obaveze.“ Rekla bih da je tako  bilo i u mom slučaju kada su u pitanju Miler i njegova djela. Naš prvi susret se desio još  davne 2012. godine, sasvim slučajno (mada vam ja nisam neko ko vjeruje u te slučajnosti)  jednog dana kada smo prijateljica i ja otišle do stana koji su njeni roditelji netom prije toga  bili kupili i u kome još niko nije živio. Među stvarima koje su ostale od prethodnih vlasnika  bile su i neke knjige. Rekla mi je da slobodno uzmem koje god želim, jer je ona već bila uzela one koje je htjela, a ove ostale joj nisu značile ama baš ništa. Prešla sam pogledom preko  police i naslova i zastala na blijedo zelenim koricama, na kojima je bio ispisan naslov: „Henri  Miler: Rakova obratnica“, izdanje izdavačke kuće Bigz iz Beograda. I ovdje sada opet imam  jedan prigodan Milerov citat, koji glasi: „Kako to da od tisuću naslova koji su nam nadohvat  ruke, čak i u ranim godinama, jedan pođe ravno za jednim piscima a drugi za nekima  drugima? Knjige koje neki čovjek čita uvjetovane su onim što taj čovjek jest.“ Jer sam u  potpunosti saglasna sa izrečenim. Nakon „Rakove obratnice“ uslijedila je i „Jarčeva 
obratnica“, a zatim i „Crno proljeće“, pa „Henri i Džun“ od Anais Nin. I to se sve dešavalo  tokom 2012. i 2013. godine. Sjećam se da sam već tada znala da ako ikada upišem master  studije, to će da bude na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, pisaću ni o kom drugom nego  o Mileru i profesor Paunović će da mi bude mentor. I tako je i bilo u jesen 2014. godine. Ali  nije baš sve bilo tako jednostavno i lako. Pored nedostatka vremena (jer sam tada radila u  dvije škole u Doboju i putovala svakog petka u Novi Sad na predavanja), najveći problem bio  je nedostatak stručne literature. Ono što je promijenilo cijelu priču, bio je odlazak u Ameriku  sa đacima 2017. godine, u okviru programa Youth Leadership and Teacher Professional  Development. Tamo sam, zahvaljujući našim domaćinima, koji su nas na moju molbu odveli u  jednu antikvarnicu, uspjela da pronađem dvije knjige o Mileru i njegovom životu koje su mi u  tom trenutku bile od neizmjernog značaja. I tako sam tek početkom 2019. godine, nakon što  sam završila taj projekat sa đacima, objavila zbirku poezije „Ne pričaj me nikom“ i uzela  neplaćeno odsustvo u školi, sjela da konačno napišem taj rad. Radni naslov rada glasio je:  „Poetske dihotomije u Milerovoj Obelisk trilogiji: Rakova obratnica, Crno proljeće i Jarčeva  obratnica.“ Taj naslov je i ostao naslov master teze i u septembru 2019. godine sam odbranila  rad na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu. Za potrebe štampanja ove knjige, odlučila sam  da promijenim naslov u „Henry Miller: Razmišljanja kosmičkog turiste/Reflections of a  Cosmic Tourist“, prije svega iz tehničkih razloga, ali i kako bi bio pristupačniji široj  čitalačkoj publici. ​

Sanja: S obzirom da je knjiga „Henry Miller: razmišljanja kosmičkog turiste” master  rad, naučno-istraživačkog karaktera, koji se bavi i likom i djelom, može li se uopšte  ukratko odgovoriti na pitanje: ko je Henri Miler, uzevši u obzir njegovo njemačko  porijeklo, život u Americi, stvaralački život u Francuskoj, u Parizu, na putu ka Španiji u  koju nije stigao? Da li bi bio, u književnom smislu, to što jeste bez Pariza? 
Tanja: Teško je odgovoriti na pitanje ko je Henri Miler, jer je to bio čovjek koji je ostao  misterija samom sebi do kraja života. Sam sebe je okarakterisao i opisao kao „suštu  suprotnost“, a može biti da taj opis dolazi i iz same činjenice da su oličenje tih suprotnosti bili  prije svega njegovi roditelji. Iako su oboje bili njemačkog porijekla, njihove porodice su se  uveliko razlikovale; očeva strana se sastojala od druželjubivih i veselih ljudi, dok je majčina  strana živjela nekim strogim životom po pravilima i silnim protokolima. Takođe, Miler je bio  i čovjek koji je živio na Zapadu, a istovremeno je nastojao praktikovati istočnjačku filozofiju i  implementirati je u svoj svakodnevni život. Otuda, valjda, i sve te suprotnosti unutar njega  samog, koje je vješto utkao i u svoja djela. E sad, jedna od tih suprotnosti i jeste upravo ona  između Amerike i Evrope. Prezirao je Ameriku iz dna duše, prije svega radi njenog  licemjerja, izvještačenosti, površnosti, besmisla stalnog usavršavanja i napretka, u koji nije  vjerovao, kao i zbog toga što su ljudi bili tretirani kao potrošna roba i izrabljivani do  iznemoglosti kako bi neko drugi ostvario profit i svoje ciljeve. U „Rakovoj obratnici“, između  ostalog, on kaže: „Ali ja neću da ponovo pođem u Ameriku, da me opet zapregnu, da radim  kao životinja. Ne, radije sam siromašan čovjek Evrope. Sam bog zna da sam dovoljno  siromašan, preostaje mi samo da budem još čovjek.“ Takođe, biti siromašan u Americi bio je  znak moralnog nedostatka, bili ste obilježeni, kao da sa vama nešto nije u redu. Postojala je ta  ideja o američkom snu i svako je potencijalno bio materijal za predsjednika države, što će reći 
postojala je ideja da je svako mogao da postane šta želi, da se ostvari, da uspije, i ako mu to  nije polazilo za rukom, znači da sa njim nešto nije bilo u redu. Nasuprot toga imamo sliku  Pariza tridesetih godina prošlog vijeka, vrijeme između dva svjetska rata, doba velike  ekonomske krize, gdje je svako bio potencijalna nula. Niko ništa nije očekivao ni od sebe ni  od drugih. Ljudi su živjeli od danas do sutra, a ako neko i uspije nešto da napravi od sebe to je  bilo pravo čudo. Tako da je Mileru Pariz dao prostor i slobodu i tamo je konačno mogao da  postane pisac kakvog danas znamo. Možemo reći da se Miler rodio u Njujorku, ali se Miler  kao pisac definitivno rodio u Parizu, kojeg je i nazvao „pozornicom vještačkih rođenja.“  Tamo je upoznao i mnoge druge pisce i umjetnike i postepeno je ulazio u krugove koji su  dijelili isti entuzijazam i strast prema pisanju i kreativnom izražavanju, a mnogi od njih su mu  i finansijski pomagali. ​

Sanja: Milerova djela su bila zabranjena. Proglašena pornografskim. Njegovi romani  nemaju uobičajenu, i uslovno rečeno, očekivanu strukturu. Nama je sada jasno da je bio hrabar, svoj, autentičan, beskompromisan, avangardan. Slobodan da stvari nazove pravim imenom. Da li je bio neshvaćen ili pogrešno shvaćen? Ili možda shvaćen ali istina  često nije dobrodošla? 
Tanja: Da, Mileru su u to vrijeme mnogo toga zamjerali, posebno u Americi. Što i ne čudi, sa  obzirom na to kako je o toj istoj Americi pisao u svojim djelima. Kako je rekla Erika Jong:  „He pushed all America's buttons“, ili u slobodnom prevodu, provocirao je Ameriku na svim  mogućim poljima: pisao je otvoreno o seksualnosti, nije vjerovao u napredak i imao je  hrabrosti da digne u vazduh sve ono što je dotad smatrano književnošću kako bi njegova  sopstvena skandalozna vizija izbila na površinu. Pošto si pomenula i neuobičajenu strukturu  romana, mnogi su mu zamjerali i to i govorili kako nema nikakav osjećaj i smisao za formu,  jer njegovi romani nemaju ni kraja ni početka, ni klasičnog zapleta, vrhunca i raspleta, koji bi  se možda očekivali. Mileru je sadržaj uvijek bio mnogo važniji od forme, ali ono što mu je  bilo još važnije jeste izražavati se. Na svoje pisanje je gledao kao na izlivanje Misisipija – nije  tražio ni logiku ni red, ta bujica riječi je sa sobom nosila mali milion sitnica i on je želio da i  čitalac bude ponesen i odnesen i na kraju i udavljen u bujici njegove proze. Objasnio je sam  da je u pitanju nešto što on naziva kružnim tokom ili spiralnom formom, jer po njemu  hronološki/linearni opis događaja lažno oponaša pravi ritam života. Bez obzira na to da li je  bio neshvaćen ili pogrešno shvaćen ili pak shvaćen, ali marginalizovan jer svijet u tom  trenutku nije bio spreman da se suoči sa istinom koju mu je Miler ispljunuo u lice – ishod po  njega je bio isti. I to je, valjda, ta neka cijena koju svaki genije koji vidi ispred svog vremena  mora da plati. ​

Sanja: Na Milerov rođendan, 26. decembra 2025. je promovisana knjiga „Henry Miller: razmišljanja kosmičkog turiste” u Kulturnom skloništu u Doboju, vjerujem da smo mu  na dostojanstven način čestitali i zahvalili na svemu što je uradio i ostavio. Šta su  sljedeći koraci? Gdje i kome bi trebalo priuštiti radost susreta s ovom knjigom? Nazire li se nastavak priče o Mileru, novi, nedovoljno poznati slojevi duhovnosti? Možda  budući doktorski rad s obzirom da si već pomjerila granice, je li taj korak prirodan  sijed događaja? 
Tanja: Vidjećemo šta život nosi. Trenutno nisam u poziciji da bilo šta planiram kada je u  pitanju dalji naučno-istraživački rad. Doktorske studije bi imale smisla jedino kada bih radila  na fakultetu – tada bi došle kao prirodan i logičan slijed svega. Ali sa obzirom na to da ja  trenutno nisam zaposlena ni u jednoj visoko-obrazovnoj ustanovi, to mi i nema baš nekog  smisla. Svakako bih voljela ubaciti Milera u taj neki filozofski kontekst i sagledati na koji  način i u kojoj mjeri je bio pod uticajem Ničea i istočnjačkih filozofija, posebno  Krišnamurtija, ali o tom – potom. Što se tiče promocije ove knjige, trenutno sam na maloj  pauzi, tamo nekad do marta/proljeća, radi nekih mojih privatnih obaveza koje su sada  prioritet. Tako da nisam ni razmišljala gdje bismo ih mogli organizovati i na koji način.  Svakako mislim da bi bilo dobro razgovarati o ovoj knjizi na Filološkim fakultetima, posebno  na mom Odsjeku. U svakom slučaju, otvorena sam i za prijedloge i za saradnju, tako da svako  ko ima neku ideju, može slobodno da me kontaktira putem društvenih mreža.  

​Sanja: Hvala ti na svemu što si uradila za ljubitelje lika i djela Henrija Milera, kao i za  sve one koji će to tek postati nakon demistifikacije i skidanja mnogih slojeva predrasuda o njemu. Možemo li ostaviti potrebne informacije o mogućnostima poručivanja i  kupovanja knjige za čitaoce portala Knjigovanje?  
Tanja: Hvala tebi, draga Sanja, na razgovoru, i hvala portalu Knjigovanje i vašim čitaocima.  Knjigu možete poručiti direktno od mene putem moje Instagram stranice  belletheripper_poezija ili Fejsbuk stranice T.S. Belle the Ripper, kao i putem Poetumovog  sajta.  

 Razgovor s Nenadom Petrovićem
 povodom objavljivanja knjige „Fragmenti čovečjeg postojanja” (Poetum), vodila Sanja Radulović
 
 
Izdavačku 2025. godinu Udruženje za razvoj kulture Poetum je otvorilo objavljivanjem knjige „Neuroni u entropiji” Nenada Petrovića, osnivača i urednika portala Knjigovanje i portala Poetum. Knjiga sadrži izabrane tekstove prvobitno objavljene na ličnom blogu autora. (https://petrovicnenad.weebly.com). Na zalasku ove godine je objavljena još jedna knjiga pod nazivom „Fragmenti čovečjeg postojanja” i tim obogatila ne samo Poetumovu rastuću književnu produkciju nego i Nenadovu bibliografiju. Šesta knjiga ovog autora koja se, kao i prethodno objavljena, bavi autentičnim promišljanjem na, uglavnom, naučne teme može se smatrati direktnim nastavkom započete misije najprije na blogu a zatim u knjizi „Neuroni u entropiji”. Proširiti perspektivu, odvažiti se na vlastiti stav, ne biti rob definisanog, istraživati, osvježavati, približavati i učiniti dostupnim teme o kojima se ili malo govori ili govori narazumljivim stučnim jezikom.



Sanja: „Knjiga koju držimo pred sobom napisana je u formi dnevnika, ali ona prevazilazi lično i otvara prostor za filozofsko i komunikološko promišljanje. Ono što ovu knjigu čini posebnom jeste njena neposrednost: nije napisana iz pozicije autoriteta, već iz pozicije tragaoca.” Ovim rečenicama dr Simona Žikić započinje recenziju knjige „Fragmenti čovečjeg postojanja” i odgovara na pitanja koja bi pretpostavljam ako se stavim u ulogu osobe koja se prvi put sreće s tvojim radom bila važna. Kakva su tvoja iskustva s povratnim informacijama onih koji su čitali knjigu „Neuroni u entropiji”? I koliko ti je uopšte bila korisna takva vrsta komunikacije kada si odlučivao o izboru tekstova za ovu knjigu?

Nenad: Iskustva s povratnim informacijama o Neuronima u entropiji…toliko sam informacija i obaveza preturio po glavi od tada, da se jedva sećam, a bilo je kako kažeš ove godine… Pa ljudi su lepo pričali o knjizi. Mada ne nešto konkretno, više su uopšteno hvalili. Alli najbolje mi je kad se neko na nešto konkretno iz knjige osvrne. Zapitkivali su me ljudi, neki hvalili, neki rekli da nešto ne razumeju..sjajno iskustvo sve u svemu. Pravi razlog da se dodatno napregem.
 
 
 
Sanja: Kao što je većini koja prati tvoje zalaganje za razvoj kulture poznato, od ljetos si proširio polje djelovanja. Osim na portalima sada postoji i fizičko mjesto na kojem podržavaš pjesnike i pisce. Otvorio si kafe-knjižaru pod nazivom Poetum centrala koja se vrlo brzo nametnula kao mjesto gdje se pisci rado okupljaju da promovišu svoja djela. Kako uspijevaš ostati dosljedan naučnim temama a biti okružen poezijom u toj mjeri?
 
Nenad: Sada i ne uspevam. Ne sećam se kad sam pisao za moj blog ili neku knjigu naučnu temu. Jednostavno nije stvar motiva i da li hoću ili mogu da pišem i istražujem, već da li imam vremena za to i pre svega mesta u glavi da i to stavim kao jednu od dnevnih aktivnosti.

Sanja: Kako bi ukratko predstavio svoju novu knjigu počevši od naslova „Fragmenti čovečjeg postojanja” onima koji se nisu sretali sa tvojim tekstovima, a kako onima koji su čitali tvoja ranija djela uključivši i zbirke lirske i haiku poezije?
Nenad: Naslov Fragmetni čovečjeg postojanja je takav jer se knjiga bavi upravo time – fragmentima čovečjeg postojanja. Svakako nisam knjigom mogao da obuhvatim celo čovečje postojanje, nego fragmente. Knjiga obrađuje razne teme i to naravno kroz moju prizmu gledanja. Moju interpretaciju sveta. Povezujem različita gledišta na jednu temu, određene uzroke sa nekim teško povereljivim posledicama…
 
Knjiga se bavi različitim temama, od Edipovog kompleksa, preko zaljubljenosti, bavi se odnosom psihopata i empata. Bavi se moždanima talasima tokom spavanja i sanjanja. Bavi se muško-ženskim odnosima, dopaminskim ponašanjma koja su trajna reakcija na formativni period, inkorporirana u našu ličnost i ponašanje…
 
Inače, knjiga Fragmenti čovečjeg postojanja teško da čitaocima nudi neku poveznu sponu sa mojom poezijom. Jednostavno nauka je traganje nza istinom i znanje, a umetnost ja traganje za lepim i uživanje. To su totalno dva različita pristupa životu.
 
 
Sanja: Ima li knjiga „Fragmenti čovečjeg postojanja” pedagošku, didaktičku dimenziju? Ili je poziv na slobodnu potragu za smislom i poziv na razmišljanje, traganje, otkrivanje kao potreba za ravnotežom nametnog ili onog mišljenja koje usvajamo a priori?
Nenad: Knjiga je poziv da istraživanje, potraga za istinom i znanjem, pa i mudrošću da bude deo svakodnevice. Da naučne teme izađu malo iz okvira naučne akademske zajednice. Knjiga bi trebalo da ima pedagošku, didaktičku dimenziju. Ne bih je ni objavio da nema. Knjiga je moje znanje, moj pogled na svet i projekcija mojih vrednosti.
 
 
Sanja: Jedna od priča u knjizi sadrži i tvoj razgovor sa vještačkom inteligencijom? Kakva su tvoja iskustva u tom smislu? I šta misliš o njenoj upotrebi u književnosti? Gdje su granice ako se upustimo? Da li je priča u knjizi „Fragmenti čovečjeg postojanja” bila eksperiment ili si nastavio da istražuješ i takve mogućnosti? Koliko će lijenima da misle odmoći neumjerena upotreba AI? U čemu će im biti korisna?
Nenad: Veštačka inteligencija AI..Da, jednu temu i taj jedan tekst sam vodio sa Guglovim Geminijem. O Abiogenezi i pretečama metabolizma van organske materije. Što znači da su osnovni elementi života što je metabolizam, građenje organizma i razgradnja unosa u hranljive materije, zapravo nastali van organske materije, van živih bića. Znači, po toj teoriji, ne baš totalno hipotezi, osnovni elementi živog sveta su nastali van živih organizama, pa su se onda sjedinjavanjem i u određenim okolnostima zapravo „oživeli“. Život je razmnožavanje. Jedna od osnovnih karakteristika života je razmnožavanja. Pa kad se taj lanac hemijskih procesa koji zovemo metabolizma, stavi u materiju kja raste i umnožava se – mi to zovemo život. I istorijat toga, preteče, okolnosti u kojima sse to desilo.
 
Čove uz AI u budućnosti…Ide ka transhumanizmu, da polako nestaje čovek, da se isprva nakon zavisnosti našeg opstanka od AI i upotrebe AI, mi spojima sa AI u nekom obloiku da li kao kiborzi ili neki hologrami ko zna šta…i odatle je vrlo verovatno da za život, tj umnožavanje i rast neće ne samo polni odnos trebati nego ni organizam, telo.
 
Ali to je malko dalje budućnost koju ja vidim. Ovde smo bliže da AI ne škodi lenjim ljudima., AI ne koriste lenji ljudi. Sada je koriste obrazovani. Ali svakao na nekom globalnijem aspektu, kad AI umesto nas krenne da misli bez našeg upoita, bez našeg prompta i iniciranja, tada će nas i preuzeti, ta opšta AI.
 
Danas pisci koriste AI u književnosti i ja ne znam kakav odnos prema tome da imam, sve dok  ne varaju i prećutkuju da korsite AI za pisanje. To sigurno nije okej. I manipulacija je. Tj znam da nekima AI piše cele knjige, koje oni potpišu i prodaju pod svojim imenom. To nije kod nas ni zakonom regulisano. A postavlja se ne samo etičko-moralno pitanje, nego pitanje vrednosti. AI će nam dati informaicju, koju treba ili ne treba da proverimo. I daće nam znanje i savete. Svakako za sada nam ne daje miris, osete i dodire. Daje osećanja. I to ime neku vrednost u životu ljudi, ali nije ljudski, nije prirodno, ni moralno. Ugrožava naš opstanak. Ali ko gleda opstanak čovečanstva, globalna kretanja!? Kad si u opstanku ne zanima te gde ie čovečanstvo. Jednostavno, znam da čast i moral, priroda i ljudskost ne uspevaju kroz istoriju da pobede nalete koristi i koristoljublja gramzivosti, i pre svega opstanka. Ne opstaju čast i moral i poštenje, kojima treba svi da težimo kao idealu, koji nikad neće u punoj meri dosegnuti, ali uprkos tome treba da mu težimo. Tako da mislim da će nas AI preuzeti pre ili kasnije.
 
Inače, ja koristim AI, ali ne objavljujem tekstove AI, osim tog jednog u mojoj knjizi koji sam i naglasio da je bio razgovor sa Geminijem. Jer nisam ni imao koga da pitam ili gde da čitam što mi je on pružio, tako ubrzano i sažeto i sažvakano. Vidi se odmah jasna kvalitativna i efektivna razlika.
 
 
Sanja: Za sve koji žele da kupe knjige  u Poetum centrali, porazgovaraju sa tobom, kupe novu knjigu o kojoj smo danas razgovarali i tako podrže ne samo tebe nego tvoj cjelokupan doprinos kulturnoj sceni, molim te da ostaviš nekoliko informacija o načinima.
Nenad: Pa knjigu mogu da kupe u Poetumovoj kafe knjižari Poetum centrala. Na početku Kneza Mihailove smo u podzemnom prolazu ispod Palate Albanija. Po ceni 700din. Ili preko sajta www.poetum.rs ili mene lično na fb da kontaktiraju, ili gde god, na ulici salete. Ko zna, možda i iz džepa odmah izvadim knjigu 😊
 
 
 
Sanja: Ako postoji nešto što sam propustila da te pitam a važno je da kažeš kako u vezi s novom knjigom tako i sa bilo kojom drugom bitnošću vezanom za tvoj rad i djelovanje na kulturno-umjetničkom polju, podijeli sa čitaocima Knjigovanja. ☺
 
 
Nenad: Čitajmo. Valjda nam nije dovoljno samo da jedemo, radimo i spavamo. Valjda svako od nas ima neku društvenu ulogu i obavezu, svojevoljno i samostalno nametnutu, ne kora sa strane da nam neko nametne, nezavisno i izolovano od biološko-genetskog imperativa opstanka i nagona samoodržanja.
 
 
 
Razgovarala Sanja Radulović, saradnica portala Knjigovanje, što umnogome objašnjava ton razgovora i izostanak persiranja. Hvala na razumijevanju i čitanju. ​

Razgovor sa slikarom, pesnikom i kreativnim stvaraocem Oliverom Kwaya Goles je vodio saradnik Knjigovanja Miter I.



Ko je OK Goleš?


Kwaya je Kwaya, neobjašnjiva pojava, kao uostalom što smo i svi.


Ko je danas zapravo umetnik?


Ima umetnika i umetnika. Poodavno već, ima tome skoro vek i kusur, otkako je prošlo vreme umetnika-zanatlija. Veštinu naravno i dalje cenim, ali ideja i lični pečat i te kako imaju primat. Umeće bez sadržaja je prazna ljuštura. Kulinarastvo je danas npr. uzdignuto na nivo viši od umetnosti (na stranu što to umetničko delo odmah pojedeš i pretvoriš u nekorisno djubrivo). Dizajn isto. Umetnici prodaje danas mnogo bolje prolaze od umetnika stvaralaca, a ko ima sreću da je oba, taj je na konju. Umetnici su odabrani primerci sa jakim egom. Tu je i AI. Sad bez zezanja i elitizma, tu se danas briše granica. U širem smislu umetnici su svi koji se nečim bave sa zadovoljstvom i nalaze zadovoljstvo u svakodnevnim stvarima bez obzira da li imaju formalno obrazovanje i da li to bavljenje preoblikuju u nešto trajno i opipljivo (da, uključujući i pomenute kuvare i posetioce restorana:)). Umetnost i jeste svuda oko nas, a i sami smo umetničko delo. Umetnost je i prepoznati umetnost na misaonom i osećajnom nivou. Znači umetnici su svi koji imaju duha. Kad je reč o strožem klasičnijem pristupu, umetnik je onaj koji ima ideju i osećanje, i onda ih na neki opipljiv ili opažajan način iskaže. Na neki način umetnik je medijum koji koristi razne medije, neka vrsta posrednika.


Je li K. više inženjer ili umetnik?


Umetnik. Prilično razbarušen, ali i sa ponekad isuviše jakom krutom inženjerskom crtom, skockanošću i analitičnošću, kojih bih volela da je manje. Al’ šta ćeš, ne biraš svoju levu i desnu stranu mozga. Mada i tehnološka pismenost nekad dobro dodje, pogotovo ranije u videu, izradi fotografija ili veb-sajta, što doduše sad sa AI gubi na značaju.


Šta K. misli o umetničkom obrazovanju?


Pravi umetnik se radja i samo uobličava, nijedna škola ne može da ga stvori. Na umetničke škole se odvajkada ide da bi se savladala tehnika, naučilo o materijalu i mediju, talenat se kanalisao, da bi se otkrile ili produbile sklonosti i na neki način se profilisalo i definisalo. Sa konceptualom to se donekle promenilo, ali ne previše. Naš K. je išao težim putem: ona ima višak ideja koje nekako treba izbaciti, uobličiti. Škola koju je završila je delimično u tome pomogla, ali bez ograničenja koja klasična obuka neminovno nosi, što je dobro jer se na neki način u školi hteo, ne hteo malo ukalupiš. U njoj se moj talenat za crtanje i slikanje iskristalisao i tu je priči kraj. Problem je što do svega drugog moraš da dodješ sam, a to u vreme bez interneta nije bilo nimalo lako. Takodje, teško je bez podrške mentora ili saživljavanja i interakcije sa drugim umetničkim i manje umetničkim dušama i razmenom interesovanja, načina stvaranja, zamisli, kojih ima na našem fakultetu. Da ne pričam o vezama i poznanstvima koji su neophodni za dalji rad, izlaganje i predstavljanje… 


Kako danas umetnik dolazi do publike? 


Nikad lakše i nikad teže. Dok su postojale samo galerije kao mesto izlaganja i ptredstavljanja, nije baš bilo lako. Pogotovo je to izraženo u ovoj jako zatvorenoj sredini gde još vladaju pravila esnafa i gde je “ovako ili nikako”, i zna se red: fakultet, pa član ULUS-a, državne jasle, svi ostali: iš, i gde se diploma u svim sferama uvek više cenila od stvarne sposobnosti, znanja i/ili iskustva. Na zapadu, pak, više se ceni rezultat i mogućnost prodaje nego formalno obrazovanje. Postoje uglavnom dva tipa galerija: komercijalne (plati pa klati, tj. izlaži, pare od eventualne prodaje delimo) i koop (više ljudi se udruži, zakupi prostor i svako od njih izlaže, dakle opet za uži krug ljudi). Sa virtuelnim prostorom i društvenim mrežama otvorile su se nove mogućnosti, ali nekako kao da je sada svima teško snaći se u tolikom (izo)obilju. Sve u svemu, vreme nas gazi, ali još nas nije pregazilo.


Kako onda doći do šireg auditorijuma?


Eh, kad bih samo znala. To je i jedan od razloga što sam u jednom trenutku posustala i napravila  veliku pauzu u stvaranju. Naš siroti K. dan danas nije našao pravi put kako da institucionalizovano dopre do ljudi, uprkos takvim počecima (SKC, Kulturni Centar Beograda, Studenjak, Medjunarodni Kulturni Centar, OSA- Ontario Society of Artist…). Više su mi prijale alternativne i manje galerije, poput Out/Aut, ili Barutane (ovde je čak i Remont bio zatvorenog tipa). Zato su otvorena neformalna mesta kao sto je Poetum centrala prekopotrebna. Na zapadu se, opet, čovek pogubi medj’ svim tim umetnicima, galerijama i galerijicama… Ima naravno najviše sostvene krivice-ova tanana duša nije mogla da se nosi sa raznim kucanjima na vrata i odbijanjima :). Takodje, nisam koristila (a mogla sam) mogućnosti koje pruža internet (npr. neodazivanje svojevremenom pozivu Saatchija za onlajn predstavljanje, tek odnedavno se uključujem u društvene mreže)… 


Da se mi manemo kuknjave i vratimo na početak. Da li je pomenuti “višak ideja” blagoslov ili prokletstvo?


I jedno i drugo. Mnogo volim što su tu, ali i opterećuju. O frustraciji što vode rasplinjavanju i nemogućnosti da sve isplivaju i budu prikazane, da ne govorim.


Odakle tolika šarolikost? Zar nije bolje usredsrediti se na nešto? 


Jeste, ali tako je kako je. Svako ima svoj put, ovo je moj i sa tim sam se pomirila. Eksperimenti, različite primene različitih materijala, tj. raznovrsnost u izražavanju prati moju ličnost i zamisli. Otuda svi ti mediji: od pisanja, preko fotografije i videa, do crtanja, slikanja, mešovite tehnike i instalacija…


Šta mislite o “muškom i ženskom pismu”, tj. stvaralaštvu, ima li razlike?


Ima. Mada podela nije striktna. Meni, jel’te, pošto sam žensko, žensko i više leži. Ne mislim tu na eksplicitost feminizma, ili na mekoću i njanjavost i slične stvari, već neki blagi senzibilitet na nivou osećaja. Moj je utisak da su žene u umetnosti (i na žalost, jedino tu) u prednosti-one mogu stvarajući kombinovati (projektovati) i svoju mušku i žensku stranu (kao ja, npr.), dok su muškarci u umetnosti (čast izuzecima) uvek muškarci.


Šta K. misli o angažovanoj umetnosti?


Za rubriku “Verovali ili ne”, ali još se maglovito sećam lekcije iz srednje škole, nešto kao Černiševski vs Larpulartizam… -više mi se tada dopadala ta ideja o umetnosti radi nje same. Ili prve posete friškom Muzeju savremene umetnosti još sa osnovnom školom, kad sam drugarima koji su se podsmevali nekim apstrakcijama odbrusila: A što mora nešto da predstavlja, važno je da li ti se svidja. I danas nosim (čak i tu!:)) neko dvojstvo: s jedne strane volim i naginjem apstrakciji, koja je sama po sebi takoreći operisana od angažmana. Moji su radovi i pisanje često jako lični, nekad možda i hermetični. S druge strane, moja umetnost je često vrlo angažovana, čak do mere da je to zapravo iznošenje stavova u nekom vidu umetničke forme (npr. instalacije-bebe i glave, jedan deo proze i poezije…) Ne možeš da živiš u ovom svetu, a da te on ne dotiče. Nevolja je sad što je on toliko “otišao u ćoravu stranu”, da kritika više ni ne može da ga stigne, pa angažman izgleda kao da gotovo gubi smisao…


Planovi za budućnost?


I dalje “teram vetar kapom”. Stvaram šta i kako mi kad dodje. Radim na starim i novim idejama. Dan je prekratak a ja ga još skraćujem igricama i glupostima. Gledaću da izlažem tu i tamo, saradjivaću i sa Poetumom, pokušati i u inostranstvu uprkos birokratskim zamešancijama… Odskora sam članica slikarske grupe “Toskana”, raznovrsne pozitivne skupine koja stvara jako zanimljiva dela i izlaže ih. San mi je sopstveni atelje-galerija gde ću moći do mile volje da izlažem svoja i tudja dela kako nastaju, ali to je na dugačkom štapu…


Recite nam nešto za kraj?


Tek sam nedavno naišla na pojam u filozofiji “Qualia” (kao moj nadimak Kva-li-ja, znači samo umetnuto “li”), i rekoh sebi-to je to! Eto šta sam ja i šta je moja umetnost. To takoreći uzaludno a prekopotrebno prenošenje kvalije, tog ličnog i neprenosivog (doduše uvek ovako ili onako preradjenog doživljaja i iskustva u propozicioni stav) za tudji direktni lični doživljaj (iliti bar toga pokušaj:)) i propozicioni stav. 

Sanja: Da li objavljujete prikaze i utiske o odgledanim predstavama u važoj grupi? Ukoliko neko želi da podeli svoje impresije i preporuku za gledanje, portal Knjigovanje će rado u svojoj sekciji o pozorišnoj umjetnosti objaviti recenziju


Nada: Posle svake odgledane predstave objavljujem kratak tekst o radnji i temi komada, rediteljskim rešenjima i glumačkoj igri, impresijama, načinu na koji je publika reagovala, kao i  video materijal i naše zajedničke fotografije. Posebna mi je čast što je među članicama naše grupe prof. dr emerita  Ljiljana Pešikan Ljuštanović koja je otvorila ovogodišnje, 70. Sterijino pozorje, zatim prof. dr Isidora Bjelaković sa Odseka za srpski jezik Filozofskog fakulteta..

Najlepše hvala što ste ponudili svoj prostor za naše utiske, verujem da će predlog naići na pozitivan odjek, jer često posle predstave komentarišemo šta nam se dopalo, a šta nije. 


Sanja: Šta je još važno (a što sam propustila da pitam) da kažete o grupi Želim pozorište što bi moglo biti od koristi ljubiteljima pozorišta i onima koje će ovakav tekst obradovati i koji će vam se poslije čitanja javiti radosni što postojite.
Nada: Niste me pitali šta dalje, jer se bliži završetak pozorišne sezone.
 Kada na kraju juna teatri spuste zavese na scenama i zatvore svoja vrata za publiku, sledi skoro tri meseca pauze i pitanje kako i čime svakodnevno popuniti stranicu. Društvene mreže traže stalno prisustvo i angažman, tako da stranica Želim pozorište mora opstati i preživeti i u vreme kada nema redovnih repertoara. Postoji ideja za sadržajima koji bi popunili repertoarsku prazninu, ali ne bih da je još otkrivam, već ostavljam kao iznenađenje članovima grupe i posetiocima stranice kada za to dođe vreme. ​

D. P Eden je rođen 22.06.1988. godine u Brčkom u Bosni i Hercegovini. Vrlo rano je pokazao
sklonost ka umjetnosti. Obožavao je filmsku umjetnost i književnost. U svijetu umjetnosti
prvi uspjeh je doživio na OFF Film festivalu o ljudskim pravima u Bihaću, gdje je sa svojim
prvim filmom „Tamna strana djetinjstva“ osvojio drugo mjesto.

Ti si pisac, već koliko godina?
​Prije svega, veliki pozdrav za vas i vaše čitatelje. I hvala vam na interesiranju za moj rad. 
Ja sebe još uvijek nekako ne doživljavam kao pisca. Književnost je moja ljubav i ka njoj naginjem, za mene je to nekako prirodno. Tako da dugo vremena pišem i piskaram, ali se mnogo stvari u mojoj glavi još nije posložilo, tako da još uvijek nemam kontinuitet kada govorimo o objavljivanju. Nisam redovan. 

Koji su ti planovi za budućnost što se tiče pisanja?
Pripremiti tlo za kontinuirano objavljivanje. Želio i volio bih kada bi pisanje postalo veći dio mog svakodnevnog života. 

Top pet tvojih omiljenih pisaca?
Uh, teško, ali neka bude ovako. Stephen King, Guillaume Musso, Nicholas Spakrs, J. K. Rowling i Jo Nesbo. Mada ima dosta dobrih trilogija, koje su napisali ne tako poznati pisci, a koje su odlične. 

Prije par godina je Jo Nesbo napisao Macbeta, planiraš li ti nekom književnom klasiku udahnuti novi život u drugom žanru?
Za sada ne. Mislim da tome nisam dorastao, barem ne u ovim godinama. Osim toga, imam toliko ličnih projekata koje bih volio završiti za života. ​